Katarina Milićević

On bi na ovo frknuo - matori, sećam te se (posveta Šaretu)

(foto: poslednja fotografija sa FB profila Radovana Šarenca)

Otišao je, kao što je i živeo: sam, ostavljen, usamljen, neshvaćen, osuđivan i sa visine gledan od onih koji su od njega manje znali, a nešto više mogli u svetu koji nikad nije bio njegov, koga se gnušao i na koji nije pristajao.

Svi su ga žalili, u dubini duše svesni da ga nikada nisu stvarno upoznali.

Imao je pravo da me kritikuje, zato što sam ga volela, kao što se retki prijatelji vole i zato što je i on mene voleo, i bio spreman mnogo da mi oprosti. I ono za šta nisam znala da sam zgrešila.

Iza njega su mi, kad sve razgrnem, očistim od razumevanja koje mi prija, nostalgije, patetike koje se gadio, ostale ogoljene, dve pouke.

Prvu mi je dao kad se rodila Marija. Zaustavio je beli kombi i iz njega, uz pomoć nekoliko ljudi izneo bombonjeru. Veliku koliko moj trpezarijski sto. Sa kič slikom. Uvek je darivao velikodušno, i neobično. Izneo je iz tog kombija i neku ogromnu knjigu, sa imenima. Tražili smo zajedno ime za bebu. Meni nijedno ime nije bilo dovoljno lepo za moje dete... a on je svaki predlog komentarisao: sa čim se rimuje, zašto je snobovski dati detetu takvo ime, ko od bezveznih ljudi se zove tako...

Ja sam htela posebno ime, za posebno, moje dete.

"Slušaj: u Kragujevcu nikada nije rođen genije. Tvoje dete će biti i dobro i lepo i pametno, ali nemoj da se pališ da je nešto iznad, da je genije. Nije."

To je najiskreniji i najvažniji roditeljski savet koji sam ikada dobila. Naravo da je bio u pravu: moja deca su dobra i lepa i pametna, ali znam - nisu genijalci. Kad bih mislila da jesu, to bi bila potpuna glupost. Kad se uznesem, a uznesanju sam sklona: vidim ga kako me gleda, ljut, i razmišlja kako to da mi kaže, a da me povredi taman koliko je potrebno.

Davao mi je najgrublje i najvažnije savete: zašto mi je glupa frizura, zašto imam kva-kva na glavi, zašto to nisam ja, zašto moram da budem baš ja...

Srela sam ga prošlog avgusta. Dugo se nismo videli, mene je zbog toga uvek grizla savest... rekla sam mu da očekujem brata da dođe u Kragujevac...

"Ajde obavezno da se vidimo. Provodim vreme sa nekim ljudima, a ne viđam vas koje stvarno volim..."

Nisam ga posle toga videla.

Nisam bila na njegovoj sahrani.

Nisam htela da se pomirim da ga više nema, iako sam znala da ce otići. I dugo sam znala, ali nisam mogla da se pomirim.

Ne umem da se izborim sa tom grižom.

Ne umem ni sa jednom grižom da se borim.

Stoji on pored mene često, i podsmeva se: i mom stavu, i mojoj frizuri. I ovome što sam napisala, nepismeno je i patetično. Lucidan je i sarkastičan. Beskrajno je duhovit. Znam, tu je. Ostao je, jer ko bi drugi mogao takve stvari da mi kaže, a da se ne naljutim?

Poslednje reči koje mi je rekao su životna pouka za ovo resto života ispered mene.

 (Ovaj tekst sam napisala posle njegove smrti. Bio mi je nedostojan njega. I mene. I tog dugogodišnjeg prijateljstva koje zaslužuje više, a davala sam mu, prijateljstvu, sramotno malo. Matori, ti su to znao. Kao što ja znam koliko si me voleo, čak i onda kad ja nisam bila ja.)

 

 

Dve slike

Dve su slike obišle svet, za dva dana: na jednoj snimateljka iz Mađarske, Petra Laslo, besno gura i šutira izbeglice, na drugoj policajac iz Srbije, Redžep Arifi, nežno drži u naručju dete izbeglicu.

Kao i sve drugo što nam se servira, a što bez preispitivanja konzumiramo, i uzimamo zdravo za gotovo, na ove dve slike smo stavili oznaku: crno i belo. Ovako ne sme, ovako je dobro.

Iza obe slike stoje ljudi.

I iza objektiva koji su ih oboje fotografisali stajali su ljudi.

Jedno od njih dvoje je na ljude takođe, izbeglice, bilo besno i agresivno, drugo je razumelo muku i tegobu i reagovalo na društveno prihvatljiv način.

Oboje su u trenutku kada su snimljeni bili na profesionalnom zadatku.

Iza Petre Laslo stajali su kordoni mađarske policije, koja se brutalno odnosila prema izbeglicama. Nismo videli njihova lica. Jer, podrazumeva se da se policija brutalno odnosi prema ljudima, "oni samo rade svoj posao".

Zato je druga slika, o nežnom policajcu, izazvala toliko divljenja.

I pre nego što se osvestila, Petra Laslo je dobila otkaz, i označena kao fašista i rasista, širom sveta.

I pre nego što se osvestio, policajac iz Srbije stajao je pored ministra policije, koji ga je nagradio za herojsko delo.

Ni Petra, ni Redžep, par sati pre nego što su učinili svoja dela ni sanjali nisu da će im se sve to desiti.

Pretpostavljam, probudili se ujutru, krenuli na posao, razmišljali o nekim svojim ličnim stvarima i brigama, stigli, dobili zadatak, krenuli da ga urade...

Par sekundi, jedna reakcija im je izmenila živote. Petri zauvek, Redžepu se možda i zaboravi uskoro, ljudi kratko pamte dobra dela.

Iza svega stoje ljudi.

Petra se našla u situaciji da se oseća ugroženo, i da mora da se brani. Ta njena odbrana, za sve nas koji smo gledali sliku, bila je užasan napad.

Zašto se branila?

Zato što je policija ispred nje takođe nešto "branila" napadajući ljude.

Nema opravdanja za ono što je ona učinila. Ipak, kakve god bile kazne koje će u narednim godinama plaćati, na raznim životnim nivoima, one će biti kraće od vremena u kojem su se u njoj slagali slojevi ksenofobije.

Kad se svet oko nas deli na "mi" i na "oni", to se ne dešava u sekundi.

Kada stalno dobijamo impulse da nam je neko neprijatelj, kada nas tako vaspitavaju, kada u nama postoji strah od drugog čoveka, jer se po nečemu razlikujemo, kada ne doživljavamo ljude sa druge strane kao ljude, iste kao mi, već kao gomilu koja je protiv nas, strah reaguje umesto nas. I svaka naša reakcija iz straha je da se branimo, iako nas, možda, niko i ne napada. Svaki impuls druge strane doživljavamo kao napad, jer smo na odbranu spremni. Strah je najgori vladar.

Zanimljivo, snimke kako se Petra Laslo ponašala u jednom minutu svog života podelili su svi: čak i oni koji su dan ranije delili tekstove kako izbeglice predstavaljaju opasnost po Srbiju, i "kako ćemo postati manjina u sopstvenoj zemlji".

Od kada traje u Srbiji vidljiv problem izbeglica (a taj problem realno postoji od 2011. samo su izbeglice išle drugim putevima) moja najveća frustracija je kako ih neki ljudi oko mene doživljavaju. Jer ih doživljavaju kao opasnost. Boje ih se. Nisam prvi put od Natalije Dević pročitala kako "me čudno gledaju". Bilo bi super da jesam, ali nisam. Čitala sam to po raznim statusima, debatovala uživo, desetine ljudi na Twitteru blokirala, imala sam i dijalog:

- Kaže mi jedna iz Vranjske Banje, prozor ne smeju da otvore zbog njih.

- Zašto ne smeju? Plaše se krađe, čega?

- Jeste.

- Ali, prošlo je na desetine hiljada izbeglica, nije napravljeno nijedno krivično delo...

- Sigurno jeste, ali novinari ne smeju da objave.

Strah ubija racionalno razmišljanje.

Ubija saosećanje.

Ubija, na kraju, čoveka u nama.

Kad se slika sveta podeli na nas i na njih, između postoji granica čvršća i veća od Orbanove žice sa žiletima.

Jedan Redžep Arifi je nedovoljan da sruši tu granicu.

I nju, zapravo, ne pravi niko drugi od nas samih, u našim glavama.

Samo mi možemo i da je srušimo.

Ili bar otvorimo toliko da kroz nju, neozleđeno, prođu ljudi.

 

Tara - sve što mi je potrebno za istinski odmor

(Važno: Ovo nije plaćen post, niti je deo bilo koje promotivne akcije)

Zamislite da vam neko ponudi da se na nekoliko dana vratite u 1978. godinu (Tito je još živ, i živeće večno u srcima naših naroda i narodnosti), ali da možete da koristite blagodeti interneta i mobilnih telefona. Eto, to se meni dogodilo.

Provela sam na Tari deset dana. Vratila sam se u 1978. - sve miriše na davnu prošlost, svega ima, ali ničega previše, briga o čoveku je ispred brige o profitu, priroda je divna i neoštećena, i malko zapuštena, ali taman toliko da se osetite kao da baš njoj pripadate, takvi kakvi ste, i sami malo zapušteni, u nekom smislu. I možete da dišete, dišete, dišete i slušate samo tu istu prirodu, da gledate u zelene šume i nebo iznad njih, neprošarano neonskim svetlima bilo čega. 

Hvala ljudima koji su sačuvali Taru od komercijalizacije i tajkunizacije. Moj najveći strah u pisanju ovog bloga je da će da ga pročita neko ko je bacio već šapu na druge planine u Srbiji, pa da će i Taru da zgrabi, da napravi luksuzne hotele za ljude koji dolaze džipom, i kroz planinu nose patike sa štiklom.

Tara ne nudi ništa osim sebe same - a malom biću, kakvo sam ja, i to je previše. Postoji taj ceo kompleks hotela, među kojima je "Omorika" najekskluzivnija, a ona miriše na onu pomenutu 1978. godinu. Ima velike bakarne zvezde, ima divno osoblje, nasmejano i ljubazno, kojem ništa nije teško. Znate, u Omorici možete da sedite ceo dan na terasi hotela, i da pijete samo vodu sa česme. Niko neće popreko da vas gleda. Konobari na šanku ostave puno čaša sa vodom, za decu koja se tu igraju. Možete da plivate u bazenu, da igrate stoni tenis, bilijar, idete u teretanu. Postoji igraonica za decu. Postoji i biblioteka (!). Ujutru, rekreator vodi grupu kroz planinu, svakog jutra drugom stazom. Besplatno. Uveče, priprema se program za decu - maskenbal, disko, ili gledanje filma. 

No, najvrednija na Tari je trim staza. Ima ih više, najdraža mi je najbliža hotelu "Omorika", koja vijuga kroz šumu, a na svakih 100 metara su drvene sprave za vežbanje, sa uputstvima. Išla sam i mantrala svojoj porodici:"Dišite, bolji vazduh od ovoga nigde nećete moći da udahnete." 

U nekom trenutku, moja starija ćerka i ja smo pomislile da ne bi bilo loše provozati se biciklom po planini. Pa smo krenule, bojažljivo (ona je koristila trenutak da me podseti da joj nikada nisam dozvolila da vozi bicikl po gradskim ulicama, jer "imam ja poverenja u tebe, ali nemam u sve te ludake za volanom"), a onda sve hrabrije. Prošle smo kroz divne predele, videle svu tu lepotu, i opet, disale, disale, disale... Sutradan nas je već četvoro vozilo, a danas, kad sam kretala, videh da su svi bicikli iznajmljeni...

(predeo slikan sa bicikle. Liči na Microsoft XP, ali nije. Lepši je.)

Posebno mi se dopada taj ljubazan, a neusiljen odnos osoblja: kod njih sve može, i sve je u redu. A cene su (ovo je nezahvalno proceniti u Srbiji danas) prilično "normalne". No, da bih izbegla tumačenja, pisaću: kafa 80-120 dinara, sokovi 130, ceđeni sok od maline, prirodan i bez dodataka - 200. Alkohol nisam pila, pa ne znam. Par čaša crnog vina su me častili. Polupansion u hotelu "Omorika" je 20-25 evra (za odrasle, uostalom, imaju sajt i cenovnik). Doručak i večera su servirani kao "švedski, a srpski sto": ono što se ovde zove tradicionalnom kuhinjom je na meniju, i zaista ima svega i svačega, od supa i čorbi do slatkiša i voća. Za ručak, ko je navikao na tri obroka, u obližnjim restoranima može da se pojede kvalitetna hrana, u koju spada i "dnevni meni": čorba, glavno jelo, salata i palačinka, sve to za 360-490 dinara.

Posebno su dobri kolači i torte (110-190 dinara), ali to su parčići koje ja zovem "majčinski" (znate koliko je parče torte koje vam samo majka iseče? E, toliki su).

Samo na Tari sam čula da neko traži ceđenu narandžu, a konobar mu kaže:"A, gde ćeš to, pored naše maline, i još je skuplje?" 

Nikakav luksuz Tara ne nudi - bar ne onaj lažan luksuz, sjaj i bleštavilo stvari. Nudi samo prirodu, jednostavnost, ležernost, i ostavi te samom sebi. Da dišeš duboko, čitaš, hodaš, izgoriš na Suncu, smrzneš se bez jakne uveče, ali ti žao da uđeš unutra (vazduh, jeste).

Potpuno svesna da je danas novac značajniji nego te davne 1978. zato što ga obični ljudi imaju sve manje, a "sposobni" sve više, ipak bih molila: ostavite Taru ovakvu kakva jeste. Pustite je, da imamo i mi koji ostajemo sve češće bez daha  mesto za sebe. Hvala!

 

Žene

28. avgusta 1997. godine, u 7 sati i 17 minuta, rodila sam Mariju.

Ona uskoro puni 18 godina.

Ovo nije priča o porođaju, niti o rođenju. Ovo je priča koju nekim svojim slučajnim drugaricama dugujem 18 godina.

  

Termin za porođaj je bio određen za 16. avgust. Beba je bila krupna, trudnoća "laka", osim onih 36 kilograma koliko sam se ugojila. Leto je bilo toplo, radila sam do 12. avgusta, a onda je u redakciju ušla žena urednika, nešto mu strogo šapnula, on me pogledao kao da me ne gleda svakog dana, i naredio da se čistim odatle, i da se ne vraćam bez bebe. Ja sam malo negodovala, mogu ja još, no sproveli su me do izlaza i službenim autom odvezli kući.

Čekala sam porođaj.

A to vam je jedno dugo čekanje...

Lekar me je smestio u bolnicu, da budem na sigurnom.

Kažu muškarci da raznolike ljude upoznaš u vojsci. Žene se sa ženama sa kojima se, verovatno, nikad ne bi srele, nađu u bolnici.

Nas je bilo osam u sobi.

 

U krevetu desno od mene ležala je Romkinja. Bila je u šestom mesecu trudnoće, i imala krvarenja, tako obilna, da joj je bilo zabranjeno svako ustajanje. Bila je stalno priključena na infuziju. Lekari su pokušavali da je svim dostupnim sredstvima približe što je moguće više sedmom mesecu trudnoće. Ona je ustajala tajno, pridržavala se za stalak za infuziju, da bi na lavabou u sobi prala svoj veš. Sestre su vikale na nju zbog toga. Kod kuće je imala ćerku, koja je tih dana trebalo da krene u prvi razred. Mlađi sin joj je poginuo, udario ga auto...

 

Levo od mene bila je žena, čije godine nisam mogla da procenim. Ona je imala visok pritisak. Stalno je pričala o tome kako će da ofarba svoju kućicu u belo, i da zasadi muškatle. U posetu joj je dolazio sin, nasmejan dečko, od nekih 16-17 godina. On joj je donosio čist veš, i odnosio stvari za pranje. Dolazio je svakog dana, nekad sam, nekad sa drugom. Šapnula mi je da joj je sin u Domu za nezbrinutu decu. Nisam pitala zašto. Nisam pitala ni gde joj je taj muž, o kome nije pričala puno, pričala je o beloj kućici i muškatlama.

 

Na samom kraju ležala je žena, obeznanjena. Mahom nije znala za sebe. Beba u njenom stomaku imala je hidrocefalus, i ona je čekala prekid trudnoće. Previjala se u najstrašnijim bolovima, nisam mogla da napravim razliku da li su bolovi iz stomaka ili iz srca. Davali su joj sredstva za smirenje, ali ona je i tada jaukala...

 

Prekoputa, ležala je jedna lepa, crna, mlada devojka. Održavala je trudnoću. Ona je znala sve o bebama. Njena sestra je posle porođaja upala u depresiju i nije mogla da prihvati bebu, pa je ona, tetka, podigla to dete. Nije se plašila porođaja, svega što dolazi sa bebom. Plašila se sebe.

 

Pored nje bila je jedna jako glasna žena. Imala je onaj jak, grleni glas, i nije ga štedela. Ona je već bila "stara", tako je za sebe govorila, bila je vernica, i rađala je vanbračno dete. Pričala je o Devici Mariji.

 

One su sve morale da miruju, ja sam bila pokretna. Pa sam im dodavala, pridržavala, prinosila, pozivala sestre... U pokušaju da se zaštitim od svih tih priča, čitala sam "Sagu o Forsajtima", najdeblju knjigu koju sam našla u kućnoj biblioteci... no, one su me često upozoravale da će od tolikog čitanja da me zaboli glava.

Ne boli glava od knjiga.

Od života boli.

  

Jednog dana, došao je u sobu muž žene sa moje desne strane. Bio je pijan, sa njim je bio još jedan sličan zgubidan. Počeo je da viče na nju, da se samo izležava, da samo tu bezveze leži, da dete treba da spremi za školu, a ona dangubi, da je tu drže, a ne daju joj lekove, da on nema para da joj kupi, i da neće, on da se muči, a ona da se tu izležava. Ona je plakala, bezglasno... ja sam besnela, besnela, pozivala sestre da ga izbace iz te sobe, a onda sam počela i ja da plačem.

Isplakala sam sve suze ovog sveta, zbog te žene, zbog tog muškarca koji je tako ranjivu maltretira, zbog ove druge, koja se nada novoj sreći, i roze muškatlama, zbog one prekuputa, koja se boji šta će ljudi da joj kažu, em stara, em vanbračno rađa, ali veruje u Devicu Mariju, zbog svih žena koje nešto ne mogu, a svi od njih očekuju da moraju, "jer je to prirodno"... zbog one mučenice, koja ne zna za sebe, i ko zna kad će za sebe da sazna...

U vreme posete, na vratima sobe su se pojavili moji mama i tata.

Nisu me prepoznali.

Bila sam deformisana od plača.

Posle mi je majka rekla da se tog trenutka oprostila od bebe i da je molila Boga, u koga ne veruje, da spasi mene. Tako sam izgledala.

 

"Nemoj ništa da se sekiraš, ti ćeš sutra da rodiš, i rodićeš ćerku, na Veliku Gospojinu, najveći Bogorodičin praznik..." rekla mi je ona što veruje u Boga.

Te noći, osetila sam bolove.

Sve žene u sobi su se probudile, i sve su mi poželele lak i brz porođaj.

U rano jutro, 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, rodila sam Mariju.

Ženu.

  

 

Radovi u toku

Obavezuju me vaše posete. I ovo nije ni fraza, ni laskanje, ali kad se setim da pogledam šta se na blogu dešava, malo me stid što i dalje dolazite i čitate stare tekstove, a dugo vam nisam dala nijedan nov.

Nije da nisam pisala, ali sam se bavila temama koje su vezane za moj posao, i ti su tekstovi objavljeni.

Možete da ih pročitate ovde:

(ovaj mi je posebno drag, dugo sam na njemu radila)

 

i ovde

(za ovaj tekst mislim da je jedan od najboljih koje sam ja ikada napisala)

Tokom leta smo Đole i ja (više Đole, ja sam samo menjala i smetala, i izmišljala razne opcije) radili na postavljanju sajta. Iako sam za ovu platformu vezana, vreme je da profesionalizujem izgled bloga. Vreme je... 

U septembru ću vam prezentovati to što smo uradili, a u čemu mi je, svojim kritikama i sugestijama, pomoglo nekoliko dragih prijatelja.  

 

Biciklista

„Bio sam u autobusu koji nas je vozio na nepoznato mesto, i na putu smo prošli čoveka koji je vozio bicikl...

Taj bicikl mi je danima u mislima. Ne umem da rekonstruišem odakle sam pokupila ovu rečenicu, da li ju je izgovorio vodič kroz mezarje i memorijalni muzej u Potočarima, koji je preživeo genocid u Srebrenici, ali nisu njegov brat blizanac i njegov otac, ili nam je preneo kao svedočenje nekog od preživelih. No, to sad i nije tako važno.

Važan mi je taj čovek, koji je tog dana vozio bickl. On, verovatno, i ne zna da je tako duboko u nečijem sećanju, a sad i u mom.

I taj je tog dana, ratnog dana, imao sigurno mnogo problema. Ko zna gde je i kojom mukom išao na tom biciklu. Ko zna o čemu je mislio, čega se bojao... ali je ostao kao simbol slobode i života, koji je hiljadama drugih tog istog dana oduzet.

Uloge su podeljene:

Neki ljudi su žrtve.

Neki su ubice.

Neki su vozili bickl koji je pretekao autobus.

Neki nismo bili ni blizu tog mesta, živeli smo neke svoje živote.

U kojoj od uloga sebe nikako ne mogu da zamislim?

Zapravo, izbegavam da se stavim u bilo koju ulogu.

Teško mi je i bolno.

No, ipak, na prvu bih rekla da sebe samo ne mogu da zamislim u ulozi ubice.

Tako bi mi bilo lakše.

Ali, to ne bi bilo tačno.

Mogla bih da budem ubica, i to me više plaši nego mogućnost da budem žrtva.

Potrebne su određene okolnosti, društveni i lični mehanizmi, koji nas sve stave u neku od uloga. Samo razaznavanjem sopstvene agresije, dešavanja koja je izazivaju, društvenih mehanizama koji utiču da se ona u meni budi, ja mogu da se trudim da ne uđem u tu ulogu.

Ovo nije priča o zločinu.

Nije ni o krivici.

Nije ni o biciklisti.

Ovo je priča o nasilju, sistemskom i dubokom, koje nas primorava da budemo uloge. Da izgubimo sebe, svoje ja, ljudsko i grešno, i odemo putem koji će nas definisati.

I sa kog dalje nema natrag.

Osim za biciklistu. On uvek može da okrene točak. On još uvek može da bira, njegova uloga nije unapred određena.

Iako je uopšte nije svestan.

Kad bi je osvestio – da li bi nešto mogao da promeni?

Možda.

Možda bi postao žrtva.

Možda ubica.

Samo, nikako dalje ne bi vozio mirno bickl.

I nikada više ne bi bio isti onaj biciklista, pre nego što ga je pretekao autobus sa ljudima koji su ubrzo potom ubijeni.

 

Ostala je neraspoređena četvrta uloga: to je daleko od mene, ne želim ništa o tome da znam, ubice su neki grozni ljudi, i te žrtve, da li su baš žrtve, i taj biciklista, šta me se pa on tiče?

Iz te uloge najlakše se delegira u jednu od tri već podeljene.

I samo na prvi pogled, ona je najlakša za živeti sa njom.

Jer je postaneš svestan tek kad te sve te društvene okolnosti i unutrašnji mehanizmi već preuzmu, i postave u scenu. A tad, tad je kasno... i tad više ništa ne možeš da menjaš.

(fotografija: Zoran Petrović)

Srebrenica

Zadržavala sam desnu ruku

Htela je ka čelu.

Pa na stomak.

Na desno,

Pa na levo rame.

Između mene

I mog Boga

Bilo je to groblje.

Oče naš koji si

Na nebesima.

Nisam mu se molila

Da spase duše ubica

Kao što sam mu se molila

1999. za duše pilota

U avionima koji su

Bacali bombe na moje dete.

Molila sam mu se

Da spasi dušu moju i dušu

Mog druga Adnana.

Da spasi našu decu

Da ne ubijaju jedni druge.

Bože moj

Neka bude volja tvoja

Na zemlji

Gde grobovi leže u svojoj tišini

A neko u ime tvoje

Sa tvojom voljom

U ovom trenutku

Povlači oroz

U decu.

 

Jun 2015.

 

Četvrt veka, k'o četvrt bureka – taman

Godišnjice mature su dobre, zato što dolaze godinu pre okruglih životnih godina, kada se uobičajeno, svode računi i sa nevelikom zadovoljštinom posmatra vreme iza nas. Tako, pre nego što me uhvatila kriza četrdesetih, dobrano sam počela da se prebiram još na slavlju 20. godina mature.

Posle je bilo lakše.

Prošlo je novih pet godina i od tad. Tih su mi pet najznačajnije: prestala sam da se poredim, i da se takmičim sa samom sobom. Počela sam intenzivno da se volim, ovakvu kakva sam, potpuno nesavršena, nekad potpuno promašena, na momente depresivna, na momente histerična. Ko me za ovih 44 nije zavoleo takvu, ne mora ni u kusuru života. Oprošteno mu je. Ja jesam, to je dovoljno.

 

Za 25 godina, od 1990. kad sam maturirala (tema maturskog: vest u nizu, pisala sam o uspehu Monike Seleš na Rolan Garosu, profesorka Gordana Jocić, koja mi je u međuvremenu postala draga prijateljica, ne bliska u smislu:“Slatka, da ti kažem“, već bliska u smislu:“Izuzetno te poštujem i stalo mi je do tvog mišljenja“.) elem, za ovih 25 godina, ova nesrećna država u kojoj sam rođena, promenila je 12 predsednika (računam samo predsednike država, ne i nižih instanci). Promenila je nekoliko imena – maturirala sam u Socijalističkoj Federatvinoj Republici Jugoslaviji, a ovo mesto na kom živim više nije ni socijalističko, ni federativno, nije ni Jugoslavija. Ostade republika, a i to zahvaljujući Francuzima (poreklo reči), pa i to na protivljenje nekih građana.

 

Svet se promenio, sve se promenilo. Maturski rad sam kucala na pisaćoj mašini, a i ona je bila retkost u kućama (kad sam se ono upisala na novinarski smer, bila nestašica mašina u Kragujevcu, pa mi majka išla kod tetke u Zaječar da je kupi). Sad sa svojim vršnjacima komuniciram mailom, sms-om, preko Facebooka ili Twittera. Na ovo pisanje me nagovorio Mišković, tako što mi je poslao „direct messages“ na Twitteru. Da nam je neko rekao te, 1990. da ćemo tako u budućnosti da komuniciramo, ne znam kako bismo ga posmatrali...

 

Te smo godine, odmah po maturi, upisali fakultete (stari program, ni Bolonja još nije postojala). Zakon je bio takav da su svi naši drugari morali odmah u vojsku. Osim ako nisu upisali studije na nekom od tehničkih fakulteta. I tako su otišli, u septembru, svi iz mog odeljenja, da „oduže dug domovini“. Taj dug je, videće se,  bio povelik, dok su bili na odsluženju, zemlja se raspadala, njih je zadesio krvavi rat u Hrvatskoj i Sloveniji, gde su, avaj, otišli da „oduže dug“.

Vratili su se, da nikad ne budu isti.  Svi su živi, ali neke od njih nikada više nisam videla... ne znam ko će njima da vrati dug.

 

Nas, devojke, sačekao je Beograd, na početku 90-ih. Sa svim kriminalom, švercom, inflacijom, hladnoćom velikog grada države koja se raspada. Jednom smo Jelena (Joška) i ja izašle iz stana koji nije imao grejanje, da odemo bilo gde, samo da je toplo. Otišle smo u kafić – a otkud smo mogle da znamo kakav je to kafić? – čiji je vlasnik bio tada najveći kriminalac u državi. Nije bilo gužve, u tom kafiću. I imao je grejanje. Ledene poglede nekih likova i danas pamtim, i štrecnem se kad ih vidim u filmu „Vidimo se u čitulji“.

 

I od tad je prošlo, evo – 25 godina.

U kojima smo se borili, nekad za ideale, nekad da dočekamo sutra. Živi. Te noći, kad čekaš jutro kojeg nema, te su noći smisao života. Kad možeš o njima da pričaš, kao ja sad, znači da je jutro došlo. I da si krenuo dalje.

 

Pogledam iza sebe – sa kim sam se svađala u školi? Ko me nervirao, ko me smarao? Dođite svi da vas izgrlim. Šta su mi sve posle vas, nekih, neki drugi uradili, a na njih nisam smela ili mogla da se ljutim, ma ni da pokažem da sam povređena!

 

A opet, pogledam iza sebe – ko mi je sve dobro učinio, u svim tim godinama koje su se nizale, u kojima smo se sretali ili nismo, javljali jedni drugima, ili samo klimali glavom, prisećali se odakle se, ono, beše, znamo, i stideli se što se nismo odmah prepoznali? Vanja, koji mi je pomogao u najtežem životnom trenutku, kad je moj muž imao infarkt. Anđa i Preža, koji su mi lečili i izlečili oca od raka. Bilja, koja mi je oprostila što sam na nju bila ljuta godinama, onako, tinejdžerski besmisleno nadurena. Mira, koja me podstakla da pišem blog. Vasa, dobri duh mog detinjstva, koji se uvek pojavljuje i spašava stvar. Dragana, koja mi je u školi uvek kupovala doručak – jer ja sam uvek mogla da ne jedem, a ona je i tad znala da to nije dobro za zdravlje. (Ne brini, Tomaševićka, evo ima već par godina kako uredno doručkujem.) Opet, Mišković – koji me je podgovorio da sve ovo pišem... Svi ti ljudi, koje pamtim po jednoj rečenici, zbog koje se i danas smejem, glasno i iz srca.

 

Neka smo preživeli, i neka nas nevolje nisu. Nema u konačnom skoru pobednika i poraženih – to smo, na kraju, samo mi – duše su nam iste, srca su nam ranjavija, tela nas još uvek služe. Samo neka tako i ostane.

 

 

Spremi se ti, mali!

Berlin, Krojcberg, 22. april

 

Stajala sam i gledala kroz ogradu. Dečaci su igrali fudbal, na jednom kraju igrališta. Na drugom, neki su merili vreme, dok su drugi trčali. Razmišljala sam o tome ko će od te dece za neku godinu biti u reprezentaciji koja pobeđuje na Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Zelenela se površina igrališta. Celo je bilo pokriveno podlogom. Grizlo me je to što, ako uopšte imaju igralište, deca u Srbiji loptu mogu da pikaju na teškom betonu, izlokanom, ili blatnjavoj, ugaženoj, travi. Ovo igralište, ogromno, bilo je od materijala na kom, ako padneš, nema krvi na kolenima, nema polomljenih ruku... doskok je mekši, patike ostaju cele, mala stopala nepovređena.

Mogla sam samo da zamišljam kako izgleda unutrašnjost škole, setila sam se na vreme da ne smem ni da gvirim, ni da fotografišem... i otišla razmišljajući kako talenat jeste bitan, ali su bitni i uslovi u kojima se on razvija.

 

Kragujevac, Prva gimnazija, 23. april

 

Ušla sam u učionicu najstarije gimnazije na području Srbije. Velika je i svetla, ista kao kada sam ja, pre 25 godina, izašla iz nje. Pod je krckao pod mojim koracima, a tetkice su, kao i uvek, tik pred moj ulazak prebrisale pod velikim vlažnim krpama. Uvek sam se u školi najviše plašila tetkica sa tom motkom, na čijem je kraju prljava krpa. Kad se podboče, naslone na motku i krenu da viču:“Gde si pošla? El' vidiš da sam sad brisala?!!!“ Kolena mi kleckaju kad se setim. I sad sam ušla na prstima, iako sam sad, podsećam sebe, roditelj koji ide na sastanak. Roditeljski.

Sela sam u klupu, bilo je zagušljivo. Postoje dva mirisa koja su mi duboko u svesti: prvi je otužan miris obdaništa, drugi opor i težak miris tinejdžerskog znoja, koji se upio u podove, klupe,  zidove. Na klupi je pisalo „Živac“. Imala sam dva druga koje smo tako zvali, i zabavljala sam se razmišljajući koji se od njih dvojice potpisao šestarom na klupi. Bila je toliko stara i izlokana, da je sigurno jedan od njih.

Ovde, dakle, moje dete provodi dane... razmišljala sam. Godine, u neudobnoj drvenoj stolici, na daskama koje škripe, svaki pokret se čuje. Izdajnička škripa vrpoljenja kada ti na pismenom nedostaje samo jedna formula, a tu ti je bila, na vrh olovke...

 

Kragujevac, naš stan, 24. april

 

Hana je bila uzbuđena. I ja sam.. Upravo se završila predstava njene grupe iz obdaništa, u kojoj je ona bila naratorka. U delu predstave ona i drugari igrali su tvist. Ne želeći da je zbunim svojim impresijama, pitam šta joj se u predstavi najviše dopalo.

-          Dopalo mi se kako sam mogla da igram, i da mi noge klize. Znaš, mi smo u obdaništu vežbali na tepihu, pa nisam mogla da se krećem na prstima (pokazuje tvist). A u pozorištu sam mogla!

 

Setila sam se one berlinske škole. Da li i u njoj deca vežbaju ples na tepihu, ili imaju bolje uslove? Za ples, za fudbal, za sedenje na podu kad se leđa ukoče od stolica, za vazduh koji nije natopljen prašinom i znojem?

Gde nam deca provode vreme? Čime su zastrti podovi po kojima ona skaču, padaju, plešu, vežbaju, trče?

(foto: Jasna Veljanović, Hana i drugari na sceni Pozorišta za decu, Kragujevac)

 

Beograd, maj

 

... kad počnem da razmišljam o deci, i kako bi moglo da im se omogući kvalitetnije i zdravije okruženje, kako da bolje ispolje kreativnost, o tome razmišljam danima. Uglavnom istražujem. Ovog puta, pronašli su mene, nisam ja tragala za njima.

Kompanija „Tarkett“ me je obavestila o svojoj akciji "Učionica iz snova", u kojoj su želeli da nagrade jednu školsku učionicu specijalnim podovima. Na kraju akcije, nagradili su tri učionice, tolika je bila želja dece, škola i roditelja da unaprede uslove rada mališana.

"Tarkett" se predstavio kao kompanija koja ima vrhunska rešenja za školski sektor: sa cenom koja nije previsoka, kvalitetnim materijalima, majstorstvom izrade i postavljanja.

Pri tome, najviše brinu o

 

Bezbednosti dece, što je i meni, kao roditelju, najvažnije.

 

Prednosti vinil podnih obloga i linoleuma koje proizvodi ova domaća kompanija su:

- Mekši su pod nogama i ublažavaju posledice pada, pogotovo u fiskulturnim salama (spremi se ti dečko iz Krojcberga! Možda titula promeni vlasnika?)

- Lako se čiste i održavaju (nema ljutih tetkica!)

- ne izazivaju alergije (linoleum) i pogodni su za decu sa resporatornim problemima

- proizvedeni su od potpuno prirodnih materijala kao što su smola, juta, laneno ulje... (linoleum) (što me je posebno iznenadilo, jer meni je linoleum acosijacija na klizav veštački materijal!)

- neki vinil proizvodi sadrže protivkliznu zaštitu („antislip“) za povećanu bezbednost (stepeništa, na primer)

- antistatik podovi zadržavaju statički elektricitet i pogodni su za informatičke prostorije (a znamo da nam deca, sviđalo nam se to ili ne, provode previše vremena sedeći ispred kompjuterskih ekrana)

 

Za fiskulturne sale proizvode specijalan sportski parket. (Na njemu bi Hana mogla da igra tvist, kao u pozorištu!)

 

 

Tarkett podne obloge su proizvodi vrhunskog kvaliteta, a proizvode se u Bačkoj Palanci.

Takođe, ove podne obloge sadrže površinska ojačanja koja sprečavaju habanje, drastično olakšavaju održavanje i obezbeđuju dugotrajnost i očuvanje kvalitetapoda. Kompanija pruža mogućnost konsultacija, savetovanja i obavlja obuku i izdaje sertifikate za one koji njihove proizvode postavljaju.

 

Meni se najviše dopao izbor boja i desena, koji učionice od sivog i sumornog mesta pretvaraju u šarene dečije sobice. Da poželiš da se vratiš u školsko doba, i zadatak rešavaš na ovakvom podu.

(foto: Tarkett podovi u OŠ „Milan Rakić“ iz Mionice)

 Napomena: Tekst je nastao u saradnji sa kompanijom "Tarkett".

 

Kad istekne radno vreme

Koračala sam polako, gegala se ulicom, korak po korak. Noge su mi bile teške, teško sam disala, ali je bio lep, topao, avugustovski dan, nedelja, a ja pred kraj trudnoće.

Išla sam trotoarom, a ulicom je, paralelno sa mnom, i istom brzinom, sakupljač papira gurao svoja ogromna kolica, natrpana ostacima kutija, ambalaža i novina čija su olovna slova neki ljudi prethodnih dana slagali u reči i rečenice, i mislili da je to što rade užasno važno, i da će te reči da promene svet.

Kretali smo se istim tempom, ja sam razmišljala, kao i uvek kad vidim nekog ko teškom mukom zarađuje za život da sam uspela da ga prevarim, život da prevarim, da ne moram da se mučim, jer radim ono što volim, i od čega mi ne kaplje znoj na okovratnik ko zna čije košulje, oprane još kad je bila kod prvog vlasnika.

Gegala sam se, posmatrala ga ispod oka, mislila koliko je to težak posao, a on se pravio da me ne vidi, gledao je ispred sebe, pogled mu se završavao na hrpi starog papira.

Iz dvorišta firme koja se tih dana doselila u naš komšiluk, neko je viknuo:

- Ej, ti, stani!

Pogledala sam na desno, nisu mene zvali. Njega su zvali. On se nije osvrtao, gurao je istim tempom.

- Ej, ti, sakupljač! Stani, da ti dam nešto!

Ne okrećući glavu, ni pogledao nije ovog koji se drao, iz sveg glasa je uzviknuo:

- Isteklo mi radno vreme!

I nastavio da gura svoja kolica.

Ja sam prasnula u smeh. Onaj što se drao se zaustavio na pola dvorišta i zabezeknuto gledao. Sakupljač je sasvim malo okrenuo glavu i namignuo mi.

(foto: Milinko Miša Radosavljević)

Razni su me učili poslu, biznisu, knjige, kursevi, pravila, metode, motivacije... kako da budeš uspešniji, bolji, kako da zaradiš više, kako da se predstaviš, kako da samo guraš i guraš svoja kolica starog papira praznom ulicom.

Sakupljač mi je dao najvažniju lekciju. Isteklo mi radno vreme. Tu je kraj jurnjave, strke, frke, tu počinje drugi život.

Srećan vam praznik rada, vama koji radite, i ne znate kad vam je radno vreme, vama koji ne radite, ali vam dan traje 24 sata, a brige 48, vama koji gurate svoja kolica, ubeđeni da svet od vas zavisi, i da će da stane ako vi ne gurate dalje, vama koji ste zaboravili kad počinje radni dan, a sećate se da je bilo negde na početku vaših 20-ih. Vama koji gurate tuđa kolica, a maštate da jednog dana imate svoja, pa da ih gurnete jače, vama koji gurate kolica, a mislite da su poslednji model bmw-a, vama koji ne želite da gurate kolica, nego da pevate, ali od nečeg mora da se živi...

Srećan vam praznik, da nam živi, živi, rad, a naročito kraj radnog vremena!