Ti si uvek imala svoj ritam, različit od mog, od prosečnog i predviđenog. Rodila si se 12 dana posle predviđenog termina, kad su svi medicinski alarmi bili uključeni, a ja na odeljenju patologije trudnoće čekala da se pojaviš. Ti nisi pristala da to bude kad su drugi odredili, pojavila si se kad si ti bila spremna. I onda si to učinila brzo i lako, lišivši me praroditeljskog bola i patnje o kojoj se mitovi ispredaju.
Imala si svoj ritam, toliko drugačiji i različit od mog, bila si divna beba, koja se bunila samo kada je njen vlastiti ritam poremećen mojim željama da se prilagodim drugima, ili sebi.
Nikada nisi pala – ni kada si prohodala, ni kada si učila da voziš biciklu, ili rolere. Čekala si strpljivo svoj trenutak, i kad si ga dočekala, ti si se otiskivala – potpuno sigurno, nikada nisi rizikovala, srljala u nepoznato.
U sve i u svakoga na svetu sam mogla da sumnjam, i jesam, samo u tebe nikada nisam. Ti si meni ulivala sigurnost da će sve biti u redu, da idemo pravim putem, da je tvoja orjentacija u prostoru i vremenu reper i za mene i za svet. Znala si bolje od mene da proceniš situaciju, naučila si me strpljenju i unela mir u moj eksplozivni karakter.
I sada se nalaziš na tački, od koje misliš da ti zavisi život, da će ta tri sata odrediti sve prošlo i sve buduće. A ja ne umem da ti dovoljno jasno kažem da život ne određuju testovi, prijemni ispiti, situacije na koje možeš da se pripremiš i za koje znaš da će se desiti, u određeno vreme, na određenom mestu, u učionici toj i toj.
Život određuju situacije koje te dočekaju nespremnu, neprilagođenu, one u kojima ne reaguješ razmišljanjem, one koje te ponesu van ovog sveta, ili te spuštaju u nadublje dno sebe same. Ti ćeš možda sebe mnogo puta da razočaraš, ali mene ne možeš nikad. Ti ćeš od sebe tražiti da budeš bolja od drugih, meni si ti najbolja. Ti ćeš sebe da guraš i tamo gde ti nije mesto, ja ću te uvek čekati i biti zaštitna mreža. Ti ćeš patiti i brinuti, zbog raznih stvari, ja ću biti zadovoljna što si ti - ti.
Naći ćeš se ispred belog papira, i ispred tebe će biti 20 zadataka. Iza tebe ću biti ja, kojoj ćeš uvek, zapamti, uvek, biti najbolja. Tih 20 zadataka ne određuju koliko znaš, koliko si se 12 godina trudila, koliko si vežbala, koliko si učila. Ne određuju ni šta ćeš biti kad porasteš. Određuju samo kako se osećaš u ta tri sata tog i tog određenog dana.
I ja ne brinem za rezultat.
Jer si ti, svih ovih 19,5 godina, od kad si zalepršala u mom stomaku, do danas – najbolja. Moja, mnogo više nego što bi ti htela, svoja, mnogo više nego što ja smem.
Ne želim ti sreću, sreća ne postoji, postojiš samo ti, sa onim što jesi, i što ćeš uvek biti.
Svetlost očiju mojih.
Recent Comments