Ti si uvek imala svoj ritam, različit od mog, od prosečnog i predviđenog. Rodila si se 12 dana posle predviđenog termina, kad su svi medicinski alarmi bili uključeni, a ja na odeljenju patologije trudnoće čekala da se pojaviš. Ti nisi pristala da to bude kad su drugi odredili, pojavila si se kad si ti bila spremna. I onda si to učinila brzo i lako, lišivši me praroditeljskog bola i patnje o kojoj se mitovi ispredaju.
Imala si svoj ritam, toliko drugačiji i različit od mog, bila si divna beba, koja se bunila samo kada je njen vlastiti ritam poremećen mojim željama da se prilagodim drugima, ili sebi.
Nikada nisi pala – ni kada si prohodala, ni kada si učila da voziš biciklu, ili rolere. Čekala si strpljivo svoj trenutak, i kad si ga dočekala, ti si se otiskivala – potpuno sigurno, nikada nisi rizikovala, srljala u nepoznato.
U sve i u svakoga na svetu sam mogla da sumnjam, i jesam, samo u tebe nikada nisam. Ti si meni ulivala sigurnost da će sve biti u redu, da idemo pravim putem, da je tvoja orjentacija u prostoru i vremenu reper i za mene i za svet. Znala si bolje od mene da proceniš situaciju, naučila si me strpljenju i unela mir u moj eksplozivni karakter.
I sada se nalaziš na tački, od koje misliš da ti zavisi život, da će ta tri sata odrediti sve prošlo i sve buduće. A ja ne umem da ti dovoljno jasno kažem da život ne određuju testovi, prijemni ispiti, situacije na koje možeš da se pripremiš i za koje znaš da će se desiti, u određeno vreme, na određenom mestu, u učionici toj i toj.
Život određuju situacije koje te dočekaju nespremnu, neprilagođenu, one u kojima ne reaguješ razmišljanjem, one koje te ponesu van ovog sveta, ili te spuštaju u nadublje dno sebe same. Ti ćeš možda sebe mnogo puta da razočaraš, ali mene ne možeš nikad. Ti ćeš od sebe tražiti da budeš bolja od drugih, meni si ti najbolja. Ti ćeš sebe da guraš i tamo gde ti nije mesto, ja ću te uvek čekati i biti zaštitna mreža. Ti ćeš patiti i brinuti, zbog raznih stvari, ja ću biti zadovoljna što si ti - ti.
Naći ćeš se ispred belog papira, i ispred tebe će biti 20 zadataka. Iza tebe ću biti ja, kojoj ćeš uvek, zapamti, uvek, biti najbolja. Tih 20 zadataka ne određuju koliko znaš, koliko si se 12 godina trudila, koliko si vežbala, koliko si učila. Ne određuju ni šta ćeš biti kad porasteš. Određuju samo kako se osećaš u ta tri sata tog i tog određenog dana.
I ja ne brinem za rezultat.
Jer si ti, svih ovih 19,5 godina, od kad si zalepršala u mom stomaku, do danas – najbolja. Moja, mnogo više nego što bi ti htela, svoja, mnogo više nego što ja smem.
Ne želim ti sreću, sreća ne postoji, postojiš samo ti, sa onim što jesi, i što ćeš uvek biti.
Krenula sam u osnovnu školu 1978. godine, izašla iz nje 1986. pre 30 godina. Moja škola se kolokvijalno nazivala „novom školom“, već sledeće, 1979. godine odvojila se od škole „Đura Jakišić“ i postala samostalna, „Ivo Lola Ribar“. Odrasli smo na legendi o mladom sekretaru SKOJ-a i njegovoj hrabroj, ali tragičnoj sudbini. Nosili smo radne bluze i kecelje, plave. U moju školu su išla deca čiji su roditelji radili u „Zastavi“, uglavnom su svi tada pravili kuće, nisu to bila deca onih koji su od države dobijali stanove i u njih unosili nov „Oriolik“ nameštaj. U sećanjima na to vreme najčešće se pominje kako su svi dobijali stanove od države. Nisu. Svi su vozili „fiće“, poneko tek „stojadina“. U celom naselju postojala je samo jedna zgrada, zvali smo je „milicajska“, i deca iz te zgrade su išla sa nama u školu. Malo smo im zavideli, oni su uvek imali društvo za igru ispred zgrade, mi ostali smo se sakupljali na okolnim poljančićima, ili u dvorištu nekog od nas.
Tu negde, sa tek niklim, još neomalterisanim kućama, bio je i kraj grada, koji je u to doba bio u najvećoj ekspanziji. Kako je „Zastava“ izbacivala sa traka sve više automobila, tako je i grad rastao i širio se na sve strane. Odlazili smo sa školom na more, u Gradac i Zeleniku, u odmaralište na Bešnjaji, planinici do koje je lako od naših kuća moglo da se prepešači, ali je za nas to bio veliki korak u samostalnost.
Te godine, kada sam krenula u školu, sve je u gradu bilo u posebnom režimu: spremao se dolazak Druga Tita. Mi, iako još nismo bili pioniri, i položili zakletvu, smo ga čekali u sadašnjem Lepeničkom bulevaru, negde kod škole „Milutin i Draginja Todorović“. Nosili smo cveće i bacili ga na kolonu velikih belih limuzina. Ne sećam se da sam videla Tita. Sećam se kako smo moj drug Vasa i ja čuvali Večni plamen slobode u Šumaricama, koji je upalio Tito, u belim košuljama i plavoj suknji, odnosno pantalonama, dok je lila hladna oktobarska kiša. Stajali smo čvrsto i ponosno, kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine, i svi oni koji su taj spomenik potom zapostavili, i oni koji su mu krali bronzani gorionik.
To nije bio spomenik Titu, ni ONOJ partiji, bio je to spomenik streljanim Kragujevčanima.
Kad danas pomislim na pesmu, u glavi mi prvo zazvoni:
Titovog smo Sunca deca,
U naručju Kragujevca,
Titovog smo Sunca deca.
Srca Lole i slobode
Ljubav u nama vode.
Zastava su naša lica
Titovog smo Sunca deca.
Zavet Titu ispunismo
Svi do jednog Tito mi smo
Svi do jednog Tito, Tito,
Mi smo.
Legenda kaže da je tu pesmu, himnu škole, napisala i komponovala naša nastavnica muzičkog, Olivera. Mene je brzo izbacila iz hora, ali sam otišla u recitatore, gde smo recitovali razne pesme i poeme, najviše stihove Branka Miljkovića. Najtužnija je bila „Stojanka, majka Knežopoljka“ Skendera Kulenovića, ali i „Pismo gospođi Helgi“, ne sećam se autora.
Imali smo sekcije, školsku zadrugu, svoj školski višnjik u kom smo sami brali višnje. Subotom smo sakupljali sekundarne sirovine, najviše novine. Da bi svi mogli da idu na ekskurziju, sakupljali smo, u svojoj organizaciji, staklene flaše i nosili ih na otkup u „Srbijinu“ samoposlugu. Pre podne je radio šef Selimko, on je otkupljivao deo naših flaša, a popodne njegova zamenica Vera. Pa smo im na smenu uvaljivali flaše.
Takmičili smo se, u svemu, i pobeđivali, u skoro svemu ostale škole. Igrali u folkloru, sa kojim smo i nastavnicom Todorkom, obišli Karlovac, grad-pobratim, i Sarajevo, gde smo takođe imali bratsku školu na Ilidži, „Sedam sekretara SKOJ-a“. Dolazila su deca iz tih škola kod nas, išli mi kod njih. Godinama tragam za Lidijom, devojčicom iz Karlovca, čiji sam gost bila. Mnogi su mi pomagali, još je našla nisam. Zapravo me je strah, jako se plašim saznanja šta se dogodilo sa njom i njenom porodicom.
Učili smo ruski ili engleski jezik. Moje odeljenje ruski. Imali odličnu nastavnicu, Ljilju Radaković, zaista smo dobro znali taj jezik, dopisivali se sa decom sa Krima, na ruskom. Ipak, decenijama sam se pitala šta sa tim znanjem, i desilo se, prošle godine, pokazalo se i ono kao korisno. Sloba Ilić, matematičar, kažnjavao nas je kad nešto ne znamo tako što neko vreme nije hteo da nas pita. Kod kuće nisu mogli da mi se načude:“Svi beže od toga da odgovaraju, ti plačeš što neće da te pita.“ Obrnuta psihologija, danas znam kako se to zove. I opasno ume da bude korisna. Mila Vukomanović, naša razredna Zorka Pantović, Nada Milivojević, Rajna Bogdanović, dobri duh sporta Sreja… oni su nam bili nastavnici.
Nosili smo „Lee Cooper“ farmerice sa tregerima, „Varteks“ 501 je došao kasnije, a kad je šverc iz Turske pobedio šverc iz Trsta, pojavile su se prve „nike“ patike i zamenile „borovo“. Lažne, naravno. Prošle godine sam kupila sebi model „air force“, original!, i razmišljala koliko bi nekadašnja devojčica zavidela sadašnjoj sredovečnoj teti na njima. Da bismo se razlikovale, gotovo sve devojčice su naučile da šiju garderobu. Pa smo menjale šnitove iz „Burde“.
Ambicija direktora da to bude „najbolja škola u gradu“ pala je u vodu kad sam krenula u Prvu kragujevačku gimnaziju, to je malo ličilo na Nušića:“Evo, ovo su dobri đaci, iz centralnih gradskih škola, a ovo su loši, sa periferije…“ Morali smo da se trudimo da dokažemo da smo i mi dobri. A jesmo bili, ima nas danas u raznim profesijama: sudije, inžinjeri, profesori fakulteta, vlasnici velikih i manjih preduzeća, vozači, trgovci, medicinske sestre i lekari…
Kaže mi Vera, kad smo se svi sreli posle 30 godina:“Lepše je nego na gimnazijskim proslavama…“ Naravno da jeste, mi smo zajedno proveli osam godina, u gimnaziji sam za četiri godine promenila tri odeljenja, jel’te takvo je bilo to „usmereno“, koje sad ponovo vraćaju kao „dualno“.
U školi su nam stalno organizovali „igranke“: slušala se rok muzika, domaća i strana. Ostala mi je želja da nam na proslavi orkestar zasvira pesmu koja je bila hit naših mladih godina, tada označena kao „šund“, godinama u senci novog talasa i „ozbiljnog roka“, a zapravo je himna generacije, kojoj se bližila dvadeseta, 1991. godina, ona godina u kojoj se sve promenilo. Pa i ime naše škole, koja se sada zove „Vuk Karadžić“. I nema Loline biste na ulazu više.
Izvini, Lolo, i Suada, i ti izvini. Deca sa periferije znaju zašto.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
Mislim da nije u redu da ovakve priče lutaju same bespućima interneta.
Zato joj dajem drugu stranu, ravnoteže radi.
„Nikola Mijatović“ je ustao jutros.
Nikolu je rodila žena, noseći ga pod srcem devet meseci, posle deset sati muke. Dojila ga je dugo, jer se to valja za mušku decu, preko godinu dana. Ljuljala ga je nežno dok su mu rasli zubići, kad je imao temperaturu, a bio je bolešljivo dete. Nosila na rukama i kad je imao 20 kila, iako je ona imala 50. Vodila ga ujutru u obdanište, trčala po snegu i ledu, da bi stigla u fabriku košulja, gde je radila za malu platu, koju često nije ni primala.
Odrekla se svega, da bi Nikola mogao da trenira fudbal, nikada sebi nije kupila novo, a da njemu zafali. Uvek su on i otac jeli batake, za majke je trtica, baš je dobra, voli ona to tako.
Nikola je obukao košulju koju je izatkala žena, koju je sašila žena, možda baš njegova majka. Košulju je majka oprala i majka ispeglala. Majka je i kupila, za svog sina, on radi u uspešnoj firmi, da se ne bruka.
Pojeo je doručak, mladi sir, koji je napravila žena na pijaci, od koje njegova majka stalno kupuje, i jaja koja je sakupila žena. Doručak je napravila njegova majka, pre nego što je zorom otišla na svoj posao. Majka radi od sedam, srećna što joj sin, koga je školovala, radi od devet. Namrštio se, hleb je bio malo suv, dva sata je stajao izrezan u kuhinji.
Obuo je cipele, koje je kupio od prve plate, išla je majka sa njim, ona se bolje razume. Bile su poskupe, ali je majka dodala od svoje ušteđevine, da ima dete.
Odvezao se na posao, automobilom čije su sve sitne, najmanje delove, napravile žene. Za platu 25% manju nego što imaju njihove kolege muškarci na istoj traci. Automobil mu je kupila majka, kad je prodala ono malo očeve zemlje, koju je nasledila. Brat je nasledio kuću od oca, njoj, eto, da ne bude da je bez išta, ostala ta njiva, pa je prodala, da sin ima kola.
Na parkingu je sreo Mariju Ivanović.
I pomislio:“Vidi ovu kučku, šta ona zamišlja?“
Nikoli je mama sve dala, ali je od tate nasledio premalo centimetara.
U Kamenicu smo stigli 24. marta pred veče, samo malo pre nego što je nestala struja. Tog dana posle podne, seli smo za sto, moj pokojni svekar Vlada, svekrva Mira, Kale i ja. Celog sam dna razmišljala šta da radimo, Marija je imala samo 18 meseci. U vikendici smo imali smederevca, a do Katanića kuća u Kamenici, pričalo se, sa malo podsmeha, a malo i ponosa, nisu ni Nemci stigli, u onom ratu. Predložih da odemo tamo, ima bunarske vode, ima šporeta, naivno sam mislila da ima i nešto hrane, u selu se, po tom mom naivnom verovanju, bar od gladi ne umire. Da vidimo šta će biti.
Bez mnogo priče, i to ne zato što je moj svekar bio čovek od dela, a ne od reči, spakovali smo se u auto, i svratili do mojih roditelja, da im kažemo da idemo. Moj otac je vikao na mog svekra:“Ona je luda, Vlado, budi bar ti pametan, neće se ništa desiti!“
„Odlično, još bolje ako se ne desi, vidimo se sutra“, rekoh mu, sve sa knedlom u grlu, plašeći se da se više nikada, možda, i nećemo videti.
Rat je to. A ja sam o ratu mnogo čitala. Da sam pročitala ljubavnih romana, koliko ratnih, možda bi mi i život bio lakši.
Put je bio pust, spuštalo se veče.
Taman kad smo izvadili stvari iz auta čuo se prasak u daljini, i nestalo je struje.
Ma, nije. Nije.
Svekar je našao neki mali, stari tranzistor, koji je, začudo, proradio. Jedina stanica koju smo razumeli bio je Radio Zagreb. Ekstatično, spiker je govorio o tome da je NATO otpočeo vazdušne napade na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Uključivali su se novinari iz Brisela, iz Beograda, od njih smo čuli da je u prvom naletu gađan Kragujevac. I Kopaonik, gde mi je, u tom trenutku, bio brat. Predviđali su te noći, na Radio Zagrebu, da će vazdušna ofanziva trajati „najdulje do 15. travnja“, tj. aprila.
Ma, nema šanse.
Oko nas noć, mrkla i tegobna tišina.
Nekako smo dočekali zoru, praveći se jedni pred drugima da spavamo, i da je sve u redu. Marija se nije pretvarala, ona je zaista spavala. Kao beba, što i jeste bila.
Po svanuću, valjalo je odlučiti šta ćemo dalje. Plašila sam se da Kragujevac više ne postoji, osim knjiga, gledala sam i neke filmove, ruševine posle bombi su u svakom izgledale isto. Nadojena sam legendarnom partizanskom hrabrošću i junaštvom, u meni je vrio bes. Idemo u grad, pa šta bude. Kale je znao da će ga mobilisati, kao što uvek jesu prethodnih deset godina, pa nismo krenuli autom. Idemo da nađemo neki prevoz, ni sami nismo znali kakav.
U centru sela, gde staje autobus, bilo je nekoliko slično zbunjenih, ali manje usplahirenih meštana. Autobus tog jutra nije došao. „Kako da dođemo do grada?“, pitala sam ih. „Saće Pljakićev kamion što vozi rakiju, pitajte da poveze i vas do Drače.“ Uto naiđe i kamionče, na čijoj se otkrivenoj prikolici nalazila mala cisterna za rakiju. „Mož’ pozadi, drž’te se dobro“, lakonski nam reče vozač.
Osećala sam se ponosno, na sebe. Tako ja, kao nekad partizani, snalažljivo i hrabro, idem smrti u susret, na kamiončetu koje prevozi rakiju. Videla sam već švapske patrole kako nas zaustavljaju na nekoj barikadi, a ja im ponosno kažem:“To je moj grad, nepokoren grad.“
Da me budalaste mislil nisu zaokupile, i da nisam bila ushićena svojim umišljenim junaštvom, o kom će, valjda sam i to mislila, deca da uče iz čitanki, verovatno bih se ugušila u smradu rakiještine, sa kojom sam se vozila. „Tako je to u ratu, Katarina, moraš da budeš spremna“, hrabrila sam sebe i zavlačila nos ispod mišice ruke kojom sam se pridržavala za cisternu.
U Drači smo nekog stopirali, pa nam je ispričao šta se dogodilo. Gađali kasarnu kod parka. Grad je izgledao normalno, na moje veliko čudo, ljudi su se kretali, kao i svakog drugog dana.
Ja sam otišla na posao.
Kale isto. Tamo mu je vojna policija donela poziv „Otadžbina te zove….“
Sledećih nekoliko nedelja, svakog jutra sam išla za Kragujevac, a svako popodne se vraćala u Kamenicu. Posle, kad je pala bomba u kokošinjac na stotinak metara od vikendice, shvatila sam da je prilično svejedno gde smo, pa smo se vratili u grad.
Kad je Kale prvi put došao na vikend, u uniformi, Marija ga nije prepoznala i rasplakala se.
Brata smo jedva pronašli. On se na Kopaoniku zaljubio, pa mu se odande baš i nije vraćalo.
Sledećih 77 dana živeli smo u ritmu sirena za vazdušnu opasnost.
A proleće je bilo lepo. Najlepše proleće kog se sećam.
Divim ti se, kako se celog života igraš, i od svega praviš igru, rekla sam mu jednom.
Znaš, meni je život poklonjen. Da sam onda poginuo, ničega ne bi bilo, odgovorio je moj brat.
Prvog dana proleća, one godine kad je umro Tito, bilo je neko lepo, malo prohladno, ali vedro vreme.
Moja drugarica iz drugog razreda osnovne škole, Jasmina, i ja smo se dogovorile da igramo lastiš, i da ne odemo na literarnu sekciju, gde su nas odabrali, ali smo tamo bile najmlađe i nije nam baš bilo jasno šta je to "literarna sekcija", osim što smo morale stalno nešto da pišemo. Bilo je malo dosadno tamo, sećam se. Kako nismo imale treću za lastiš, vezale smo jedan kraj za vrata od garaže naše nove kuće. U dvorištu, do ulice, postojala je i "stara", koju je gradio moj deda, a novu, u zadnjem delu dvorišta su napravili mama i tata, jer nas je bilo šestoro, i hteli su da svako ima svoj prostor, svoju sobu, a u "novoj" kući su bile zajedničke prostorije, kuhinja, dnevna soba... U prizemlju je bila velika garaža, podrum ispod stepeništa i nova kotlarnica, jer su uveli i centralno grejanje, tad kad se kuća gradila.
Prostor ispred je bio idealan za igranje, sve je bilo novo, mirisao je još nameštaj na novo. U garaži su bili naš beli fića, i nov fića rođaka sa sela, koji je tek kupljen, i tu čekao prvu registraciju.
Za vrata garaže smo vezale lastiš, i skakutale. Milan, moj petogodišnji brat, motao se okolo. Deda je bio u selu, baba u kući, roditelji na poslu. Mirisale su tek procvetale kajsija i trešnja, žuteo se narcis.
Na terasu je izašla baba i rekla, zapovednim glasom: "Katarina, zvao te otac, da ti kaže da ideš na sekciju. A ti, Milane, donesi mi flašu paradajza iz podruma."
Nevoljno smo spakovale lastiš, uzele torbe i krenule u školu.
Tridesetak metara dalje, taman što smo prošle dve komšijske kuće, čula se eksplozija.
Mi smo otišle u školu.
Kad sam se vratila, ulica je bila puna ljudi, nisam mogla da se probijem kroz njih, ali, neko je nešto rekao, i gomila se raširila, da prođem.
Noge nisam osećala, znala sam da se nešto strašno dogodilo.
Na kapiji našeg dvorišta bila su izlomljena garažna vrata, celo dvorište u haosu, kršu, metalu, puno policije i nekih nepoznatih ljudi.
Odnekud me je tata zagrlio...
Eksplodirao je kotao za parno grejanje. To je bila eksplozija koju smo drugarica i ja čule, taman kad smo zamakle iz dvorišta.
Baba je bila na terasi, srećom, jer se kuhinja nalazila iznad kotlarnice.
Drama je nastala jer niko nije znao gde je Milan, podrum u koji ga je baba poslala nalazio se pored kotlarnice, i u njega nije moglo da se uđe.
Komšije koje su pritekle u pomoć su pokušavale da ga nađu, svi se nadajući da je negde u dvorištu. Dozivali su ga, ali njega nije bilo...
Pronašao ga je komšija Ilija, skupljenog u podrumu ispod stepeništa stare kuće.
Šta radiš tu, svi te tražimo?
Ja sam čuo da puca, i kao Prle i Tihi, čekao sam da prođe opasnost.
Pogrešio je u koji podrum treba da ode. I uz lekciju iz "Otpisanih" tako ostao živ.
Te noći, spavali smo svo četvoro zagrljeni, a tata nam je šaputao:"Važno je da smo svi živi, sve drugo će biti u redu."
Sve je bilo skršeno, kuća, dve bele fiće u garaži, beton idealan za lastiš.
„Žene su zaslužne što smo preživeli rat. Svašta su smišljale, kako da se prehranimo, travke neke koristile, da njih nije bilo, pocrkali bismo, od gladi“, pričao mi je jedne noći takstista u Sarajevu.
To je ona slika rata koja se ne vidi. Ta tuga majke čija su deca gladna je univerzalna, svetska bol, ali ona nema sliku, nema ton, nema vidljivost kao druge slike nesreća.
I ta me priča stalno asocira na žene, moje drugarice, koje se bore, ne pristaju na tugu i nemoć – nisu u ratu, ali su i to bi(va)le.
Jedna moja drugarica iz osnovne, pravnica, ali najčešće bez posla-u-struci počela je pre desetak godina da tka. Ima onaj veliki razboj, i ručno tka predivne šalove, ponča, tkanine od kojih se šiju kompleti „a la Šanel“. Ima dvoje dece, muža, obaveze i razboj. Od njenih prvih kreacija koje sam ja videla, do danas, stigla je do Italije, Bosne, a redovno izlaže na raznim sajmovima. Možda bi ona bila odlična i u paragrafima, možda bi imala manje neizvestan posao i primanja, možda bi joj bilo lakše, ali nekako mi se čini da bi svet tako dobio jednu pravnicu više, a izgubio umetnicu.
Druga je profesorka engleskog. I ona ima dvoje dece, obaveze u školi, takmičenja i priredbe na kojima su njeni đaci uspešni, ali u slobodno vreme ručno izrađuje nakit.
Treća ima svoju malu proizvodnju fotelja. Inače je mašinska inžinjerka, ali sa istančanim ukusom i raznim veštinama. Ima tri sina, skoro pa odrasla, zar se u tom procesu odgajanja ne steknu razne veštine? Kod nje su se samo nadogradile na već postojeći istančan ukus i talenat za primenjene umetnosti.
Četvrta, pravi divne torte i kolače, sjajno ukrašene. Ona mi je bila i koleginica, ta za deset minuta uradi ono za šta je svima potrebno bar dva sata.
Peta, pak, radi dekupaž. I to su mala umetnička dela.
Šesta ima svoj modni sajt, a sad, vidim, dizajnira i praktične, a jako lepe planere.
Sedma je hrabro otišla iz javnog preduzeća, i osnovala svoju izdavačku kuću. Radi sa sinom, izdaju sopstveni časopis, sve rade sami – od osmišljavanja, do uređivanja i preloma. Čekam da izmisli mini-štampariju, pa i da to može sama, eto tako joj krenulo.
Uglavnom, sve rade mnogo poslova van onoga za šta su se školovale, ali u svoje proizvode utkaju i ogromnu posvećenost i talenat, za koji, verujem, nisu bile ni svesne da ga imaju. Zamišljam, ono kad smo u osnovnoj pisale „Šta bih volela da budem kad porastem“, pa smo sve htele da budemo učiteljice, medicinske sestre, doktorke, prodavačice… nijedna nije zamišljala da će biti tkalja, stolarka, dizajnerka nakita, i novinarka-izdavačica u jednom. Sve ih je život naterao, ili – motivisao, može i tako da se gleda, da iz sebe, u jednom trenutku, izvuku veštine i znanja kojih nisu ni bile svesne da postoje u njima.
Njima niko ne kaže, kao muškarcima:“On je sposoban.“ Kažu im:“Šta ćeš, moraš….“ Iza svih njihovih uspeha stoje one same, stoje noći rada i nespavanja, stoje brige i nespokoji, ali se ne predaju, i ne posustaju. One kroje novi svet, iako im to nije namera. I taj će svet, jednom, biti i bolji i humaniji, i ravnopravniji.
To je borba, nevidljiva i nepriznata, ali je borba. Za život, za lepo. Sve druge su, na kraju, nebitne.
(foto: poslednja fotografija sa FB profila Radovana Šarenca)
Otišao je, kao što je i živeo: sam, ostavljen, usamljen, neshvaćen, osuđivan i sa visine gledan od onih koji su od njega manje znali, a nešto više mogli u svetu koji nikad nije bio njegov, koga se gnušao i na koji nije pristajao.
Svi su ga žalili, u dubini duše svesni da ga nikada nisu stvarno upoznali.
Imao je pravo da me kritikuje, zato što sam ga volela, kao što se retki prijatelji vole i zato što je i on mene voleo, i bio spreman mnogo da mi oprosti. I ono za šta nisam znala da sam zgrešila.
Iza njega su mi, kad sve razgrnem, očistim od razumevanja koje mi prija, nostalgije, patetike koje se gadio, ostale ogoljene, dve pouke.
Prvu mi je dao kad se rodila Marija. Zaustavio je beli kombi i iz njega, uz pomoć nekoliko ljudi izneo bombonjeru. Veliku koliko moj trpezarijski sto. Sa kič slikom. Uvek je darivao velikodušno, i neobično. Izneo je iz tog kombija i neku ogromnu knjigu, sa imenima. Tražili smo zajedno ime za bebu. Meni nijedno ime nije bilo dovoljno lepo za moje dete... a on je svaki predlog komentarisao: sa čim se rimuje, zašto je snobovski dati detetu takvo ime, ko od bezveznih ljudi se zove tako...
Ja sam htela posebno ime, za posebno, moje dete.
"Slušaj: u Kragujevcu nikada nije rođen genije. Tvoje dete će biti i dobro i lepo i pametno, ali nemoj da se pališ da je nešto iznad, da je genije. Nije."
To je najiskreniji i najvažniji roditeljski savet koji sam ikada dobila. Naravo da je bio u pravu: moja deca su dobra i lepa i pametna, ali znam - nisu genijalci. Kad bih mislila da jesu, to bi bila potpuna glupost. Kad se uznesem, a uznesanju sam sklona: vidim ga kako me gleda, ljut, i razmišlja kako to da mi kaže, a da me povredi taman koliko je potrebno.
Davao mi je najgrublje i najvažnije savete: zašto mi je glupa frizura, zašto imam kva-kva na glavi, zašto to nisam ja, zašto moram da budem baš ja...
Srela sam ga prošlog avgusta. Dugo se nismo videli, mene je zbog toga uvek grizla savest... rekla sam mu da očekujem brata da dođe u Kragujevac...
"Ajde obavezno da se vidimo. Provodim vreme sa nekim ljudima, a ne viđam vas koje stvarno volim..."
Nisam ga posle toga videla.
Nisam bila na njegovoj sahrani.
Nisam htela da se pomirim da ga više nema, iako sam znala da ce otići. I dugo sam znala, ali nisam mogla da se pomirim.
Ne umem da se izborim sa tom grižom.
Ne umem ni sa jednom grižom da se borim.
Stoji on pored mene često, i podsmeva se: i mom stavu, i mojoj frizuri. I ovome što sam napisala, nepismeno je i patetično. Lucidan je i sarkastičan. Beskrajno je duhovit. Znam, tu je. Ostao je, jer ko bi drugi mogao takve stvari da mi kaže, a da se ne naljutim?
Poslednje reči koje mi je rekao su životna pouka za ovo resto života ispered mene.
(Ovaj tekst sam napisala posle njegove smrti. Bio mi je nedostojan njega. I mene. I tog dugogodišnjeg prijateljstva koje zaslužuje više, a davala sam mu, prijateljstvu, sramotno malo. Matori, ti su to znao. Kao što ja znam koliko si me voleo, čak i onda kad ja nisam bila ja.)
Dve su slike obišle svet, za dva dana: na jednoj snimateljka iz Mađarske, Petra Laslo, besno gura i šutira izbeglice, na drugoj policajac iz Srbije, Redžep Arifi, nežno drži u naručju dete izbeglicu.
Kao i sve drugo što nam se servira, a što bez preispitivanja konzumiramo, i uzimamo zdravo za gotovo, na ove dve slike smo stavili oznaku: crno i belo. Ovako ne sme, ovako je dobro.
Iza obe slike stoje ljudi.
I iza objektiva koji su ih oboje fotografisali stajali su ljudi.
Jedno od njih dvoje je na ljude takođe, izbeglice, bilo besno i agresivno, drugo je razumelo muku i tegobu i reagovalo na društveno prihvatljiv način.
Oboje su u trenutku kada su snimljeni bili na profesionalnom zadatku.
Iza Petre Laslo stajali su kordoni mađarske policije, koja se brutalno odnosila prema izbeglicama. Nismo videli njihova lica. Jer, podrazumeva se da se policija brutalno odnosi prema ljudima, "oni samo rade svoj posao".
Zato je druga slika, o nežnom policajcu, izazvala toliko divljenja.
I pre nego što se osvestila, Petra Laslo je dobila otkaz, i označena kao fašista i rasista, širom sveta.
I pre nego što se osvestio, policajac iz Srbije stajao je pored ministra policije, koji ga je nagradio za herojsko delo.
Ni Petra, ni Redžep, par sati pre nego što su učinili svoja dela ni sanjali nisu da će im se sve to desiti.
Pretpostavljam, probudili se ujutru, krenuli na posao, razmišljali o nekim svojim ličnim stvarima i brigama, stigli, dobili zadatak, krenuli da ga urade...
Par sekundi, jedna reakcija im je izmenila živote. Petri zauvek, Redžepu se možda i zaboravi uskoro, ljudi kratko pamte dobra dela.
Iza svega stoje ljudi.
Petra se našla u situaciji da se oseća ugroženo, i da mora da se brani. Ta njena odbrana, za sve nas koji smo gledali sliku, bila je užasan napad.
Zašto se branila?
Zato što je policija ispred nje takođe nešto "branila" napadajući ljude.
Nema opravdanja za ono što je ona učinila. Ipak, kakve god bile kazne koje će u narednim godinama plaćati, na raznim životnim nivoima, one će biti kraće od vremena u kojem su se u njoj slagali slojevi ksenofobije.
Kad se svet oko nas deli na "mi" i na "oni", to se ne dešava u sekundi.
Kada stalno dobijamo impulse da nam je neko neprijatelj, kada nas tako vaspitavaju, kada u nama postoji strah od drugog čoveka, jer se po nečemu razlikujemo, kada ne doživljavamo ljude sa druge strane kao ljude, iste kao mi, već kao gomilu koja je protiv nas, strah reaguje umesto nas. I svaka naša reakcija iz straha je da se branimo, iako nas, možda, niko i ne napada. Svaki impuls druge strane doživljavamo kao napad, jer smo na odbranu spremni. Strah je najgori vladar.
Zanimljivo, snimke kako se Petra Laslo ponašala u jednom minutu svog života podelili su svi: čak i oni koji su dan ranije delili tekstove kako izbeglice predstavaljaju opasnost po Srbiju, i "kako ćemo postati manjina u sopstvenoj zemlji".
Od kada traje u Srbiji vidljiv problem izbeglica (a taj problem realno postoji od 2011. samo su izbeglice išle drugim putevima) moja najveća frustracija je kako ih neki ljudi oko mene doživljavaju. Jer ih doživljavaju kao opasnost. Boje ih se. Nisam prvi put od Natalije Dević pročitala kako "me čudno gledaju". Bilo bi super da jesam, ali nisam. Čitala sam to po raznim statusima, debatovala uživo, desetine ljudi na Twitteru blokirala, imala sam i dijalog:
- Kaže mi jedna iz Vranjske Banje, prozor ne smeju da otvore zbog njih.
- Zašto ne smeju? Plaše se krađe, čega?
- Jeste.
- Ali, prošlo je na desetine hiljada izbeglica, nije napravljeno nijedno krivično delo...
- Sigurno jeste, ali novinari ne smeju da objave.
Strah ubija racionalno razmišljanje.
Ubija saosećanje.
Ubija, na kraju, čoveka u nama.
Kad se slika sveta podeli na nas i na njih, između postoji granica čvršća i veća od Orbanove žice sa žiletima.
Jedan Redžep Arifi je nedovoljan da sruši tu granicu.
I nju, zapravo, ne pravi niko drugi od nas samih, u našim glavama.
Samo mi možemo i da je srušimo.
Ili bar otvorimo toliko da kroz nju, neozleđeno, prođu ljudi.
28. avgusta 1997. godine, u 7 sati i 17 minuta, rodila sam Mariju.
Ona uskoro puni 18 godina.
Ovo nije priča o porođaju, niti o rođenju. Ovo je priča koju nekim svojim slučajnim drugaricama dugujem 18 godina.
Termin za porođaj je bio određen za 16. avgust. Beba je bila krupna, trudnoća "laka", osim onih 36 kilograma koliko sam se ugojila. Leto je bilo toplo, radila sam do 12. avgusta, a onda je u redakciju ušla žena urednika, nešto mu strogo šapnula, on me pogledao kao da me ne gleda svakog dana, i naredio da se čistim odatle, i da se ne vraćam bez bebe. Ja sam malo negodovala, mogu ja još, no sproveli su me do izlaza i službenim autom odvezli kući.
Čekala sam porođaj.
A to vam je jedno dugo čekanje...
Lekar me je smestio u bolnicu, da budem na sigurnom.
Kažu muškarci da raznolike ljude upoznaš u vojsci. Žene se sa ženama sa kojima se, verovatno, nikad ne bi srele, nađu u bolnici.
Nas je bilo osam u sobi.
U krevetu desno od mene ležala je Romkinja. Bila je u šestom mesecu trudnoće, i imala krvarenja, tako obilna, da joj je bilo zabranjeno svako ustajanje. Bila je stalno priključena na infuziju. Lekari su pokušavali da je svim dostupnim sredstvima približe što je moguće više sedmom mesecu trudnoće. Ona je ustajala tajno, pridržavala se za stalak za infuziju, da bi na lavabou u sobi prala svoj veš. Sestre su vikale na nju zbog toga. Kod kuće je imala ćerku, koja je tih dana trebalo da krene u prvi razred. Mlađi sin joj je poginuo, udario ga auto...
Levo od mene bila je žena, čije godine nisam mogla da procenim. Ona je imala visok pritisak. Stalno je pričala o tome kako će da ofarba svoju kućicu u belo, i da zasadi muškatle. U posetu joj je dolazio sin, nasmejan dečko, od nekih 16-17 godina. On joj je donosio čist veš, i odnosio stvari za pranje. Dolazio je svakog dana, nekad sam, nekad sa drugom. Šapnula mi je da joj je sin u Domu za nezbrinutu decu. Nisam pitala zašto. Nisam pitala ni gde joj je taj muž, o kome nije pričala puno, pričala je o beloj kućici i muškatlama.
Na samom kraju ležala je žena, obeznanjena. Mahom nije znala za sebe. Beba u njenom stomaku imala je hidrocefalus, i ona je čekala prekid trudnoće. Previjala se u najstrašnijim bolovima, nisam mogla da napravim razliku da li su bolovi iz stomaka ili iz srca. Davali su joj sredstva za smirenje, ali ona je i tada jaukala...
Prekoputa, ležala je jedna lepa, crna, mlada devojka. Održavala je trudnoću. Ona je znala sve o bebama. Njena sestra je posle porođaja upala u depresiju i nije mogla da prihvati bebu, pa je ona, tetka, podigla to dete. Nije se plašila porođaja, svega što dolazi sa bebom. Plašila se sebe.
Pored nje bila je jedna jako glasna žena. Imala je onaj jak, grleni glas, i nije ga štedela. Ona je već bila "stara", tako je za sebe govorila, bila je vernica, i rađala je vanbračno dete. Pričala je o Devici Mariji.
One su sve morale da miruju, ja sam bila pokretna. Pa sam im dodavala, pridržavala, prinosila, pozivala sestre... U pokušaju da se zaštitim od svih tih priča, čitala sam "Sagu o Forsajtima", najdeblju knjigu koju sam našla u kućnoj biblioteci... no, one su me često upozoravale da će od tolikog čitanja da me zaboli glava.
Ne boli glava od knjiga.
Od života boli.
Jednog dana, došao je u sobu muž žene sa moje desne strane. Bio je pijan, sa njim je bio još jedan sličan zgubidan. Počeo je da viče na nju, da se samo izležava, da samo tu bezveze leži, da dete treba da spremi za školu, a ona dangubi, da je tu drže, a ne daju joj lekove, da on nema para da joj kupi, i da neće, on da se muči, a ona da se tu izležava. Ona je plakala, bezglasno... ja sam besnela, besnela, pozivala sestre da ga izbace iz te sobe, a onda sam počela i ja da plačem.
Isplakala sam sve suze ovog sveta, zbog te žene, zbog tog muškarca koji je tako ranjivu maltretira, zbog ove druge, koja se nada novoj sreći, i roze muškatlama, zbog one prekuputa, koja se boji šta će ljudi da joj kažu, em stara, em vanbračno rađa, ali veruje u Devicu Mariju, zbog svih žena koje nešto ne mogu, a svi od njih očekuju da moraju, "jer je to prirodno"... zbog one mučenice, koja ne zna za sebe, i ko zna kad će za sebe da sazna...
U vreme posete, na vratima sobe su se pojavili moji mama i tata.
Nisu me prepoznali.
Bila sam deformisana od plača.
Posle mi je majka rekla da se tog trenutka oprostila od bebe i da je molila Boga, u koga ne veruje, da spasi mene. Tako sam izgledala.
"Nemoj ništa da se sekiraš, ti ćeš sutra da rodiš, i rodićeš ćerku, na Veliku Gospojinu, najveći Bogorodičin praznik..." rekla mi je ona što veruje u Boga.
Te noći, osetila sam bolove.
Sve žene u sobi su se probudile, i sve su mi poželele lak i brz porođaj.
U rano jutro, 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, rodila sam Mariju.
Recent Comments