Tata

Pre neki dan, zove:

• Alo, priča mi Z. sad da ima neka Žarkovićeva knjiga o Vučiću. Jesi ti čula nešto?
• Jesam.
• Teško meni, sa vama što sve znate.
• Ćuti, šta bi bilo da ne znamo?
• Meni lakše sa ovima što ne znaju, nego sa vama što znate, a ćutite. Ajde, beži.

Jutros, završimo uobičajen razgovor, onaj kad ja zovem, a koji u sebi nazivam „prebrojavanje brojnog stanja“, koji mi treba da uđem u dan spokojna, svi su dobro, zdravo, idemo dalje. Kad, posle pola minuta, zove me:

• Je li, jesi ti stvarno dobro?
• Jesam, šta ti je?
• Zvučao ti je glas nešto slabo, pomislio sam da nisi najbolje, moram da proverim.

Niko ne zove da proveri da li sam stvarno dobro. Stvarno. Samo on. Čuje finese u glasu, čuje i ono što mi je u glavi, sve čuje. Dobro sam, drugima je dovoljno. Ne i njemu.

Tata.

(Karikatura: Mića Miloradović, knjiga "Nenaručene priče")