U Kamenicu smo stigli 24. marta pred veče, samo malo pre nego što je nestala struja. Tog dana posle podne, seli smo za sto, moj pokojni svekar Vlada, svekrva Mira, Kale i ja. Celog sam dna razmišljala šta da radimo, Marija je imala samo 18 meseci. U vikendici smo imali smederevca, a do Katanića kuća u Kamenici, pričalo se, sa malo podsmeha, a malo i ponosa, nisu ni Nemci stigli, u onom ratu. Predložih da odemo tamo, ima bunarske vode, ima šporeta, naivno sam mislila da ima i nešto hrane, u selu se, po tom mom naivnom verovanju, bar od gladi ne umire. Da vidimo šta će biti.
Bez mnogo priče, i to ne zato što je moj svekar bio čovek od dela, a ne od reči, spakovali smo se u auto, i svratili do mojih roditelja, da im kažemo da idemo. Moj otac je vikao na mog svekra:“Ona je luda, Vlado, budi bar ti pametan, neće se ništa desiti!“
„Odlično, još bolje ako se ne desi, vidimo se sutra“, rekoh mu, sve sa knedlom u grlu, plašeći se da se više nikada, možda, i nećemo videti.
Rat je to. A ja sam o ratu mnogo čitala. Da sam pročitala ljubavnih romana, koliko ratnih, možda bi mi i život bio lakši.
Put je bio pust, spuštalo se veče.
Taman kad smo izvadili stvari iz auta čuo se prasak u daljini, i nestalo je struje.
Ma, nije. Nije.
Svekar je našao neki mali, stari tranzistor, koji je, začudo, proradio. Jedina stanica koju smo razumeli bio je Radio Zagreb. Ekstatično, spiker je govorio o tome da je NATO otpočeo vazdušne napade na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Uključivali su se novinari iz Brisela, iz Beograda, od njih smo čuli da je u prvom naletu gađan Kragujevac. I Kopaonik, gde mi je, u tom trenutku, bio brat. Predviđali su te noći, na Radio Zagrebu, da će vazdušna ofanziva trajati „najdulje do 15. travnja“, tj. aprila.
Ma, nema šanse.
Oko nas noć, mrkla i tegobna tišina.
Nekako smo dočekali zoru, praveći se jedni pred drugima da spavamo, i da je sve u redu. Marija se nije pretvarala, ona je zaista spavala. Kao beba, što i jeste bila.
Po svanuću, valjalo je odlučiti šta ćemo dalje. Plašila sam se da Kragujevac više ne postoji, osim knjiga, gledala sam i neke filmove, ruševine posle bombi su u svakom izgledale isto. Nadojena sam legendarnom partizanskom hrabrošću i junaštvom, u meni je vrio bes. Idemo u grad, pa šta bude. Kale je znao da će ga mobilisati, kao što uvek jesu prethodnih deset godina, pa nismo krenuli autom. Idemo da nađemo neki prevoz, ni sami nismo znali kakav.
U centru sela, gde staje autobus, bilo je nekoliko slično zbunjenih, ali manje usplahirenih meštana. Autobus tog jutra nije došao. „Kako da dođemo do grada?“, pitala sam ih. „Saće Pljakićev kamion što vozi rakiju, pitajte da poveze i vas do Drače.“ Uto naiđe i kamionče, na čijoj se otkrivenoj prikolici nalazila mala cisterna za rakiju. „Mož’ pozadi, drž’te se dobro“, lakonski nam reče vozač.
Osećala sam se ponosno, na sebe. Tako ja, kao nekad partizani, snalažljivo i hrabro, idem smrti u susret, na kamiončetu koje prevozi rakiju. Videla sam već švapske patrole kako nas zaustavljaju na nekoj barikadi, a ja im ponosno kažem:“To je moj grad, nepokoren grad.“
Da me budalaste mislil nisu zaokupile, i da nisam bila ushićena svojim umišljenim junaštvom, o kom će, valjda sam i to mislila, deca da uče iz čitanki, verovatno bih se ugušila u smradu rakiještine, sa kojom sam se vozila. „Tako je to u ratu, Katarina, moraš da budeš spremna“, hrabrila sam sebe i zavlačila nos ispod mišice ruke kojom sam se pridržavala za cisternu.
U Drači smo nekog stopirali, pa nam je ispričao šta se dogodilo. Gađali kasarnu kod parka. Grad je izgledao normalno, na moje veliko čudo, ljudi su se kretali, kao i svakog drugog dana.
Ja sam otišla na posao.
Kale isto. Tamo mu je vojna policija donela poziv „Otadžbina te zove….“
Sledećih nekoliko nedelja, svakog jutra sam išla za Kragujevac, a svako popodne se vraćala u Kamenicu. Posle, kad je pala bomba u kokošinjac na stotinak metara od vikendice, shvatila sam da je prilično svejedno gde smo, pa smo se vratili u grad.
Kad je Kale prvi put došao na vikend, u uniformi, Marija ga nije prepoznala i rasplakala se.
Brata smo jedva pronašli. On se na Kopaoniku zaljubio, pa mu se odande baš i nije vraćalo.
Sledećih 77 dana živeli smo u ritmu sirena za vazdušnu opasnost.
A proleće je bilo lepo. Najlepše proleće kog se sećam.
Recent Comments