„Žene su zaslužne što smo preživeli rat. Svašta su smišljale, kako da se prehranimo, travke neke koristile, da njih nije bilo, pocrkali bismo, od gladi“, pričao mi je jedne noći takstista u Sarajevu.
To je ona slika rata koja se ne vidi. Ta tuga majke čija su deca gladna je univerzalna, svetska bol, ali ona nema sliku, nema ton, nema vidljivost kao druge slike nesreća.
I ta me priča stalno asocira na žene, moje drugarice, koje se bore, ne pristaju na tugu i nemoć – nisu u ratu, ali su i to bi(va)le.
Jedna moja drugarica iz osnovne, pravnica, ali najčešće bez posla-u-struci počela je pre desetak godina da tka. Ima onaj veliki razboj, i ručno tka predivne šalove, ponča, tkanine od kojih se šiju kompleti „a la Šanel“. Ima dvoje dece, muža, obaveze i razboj. Od njenih prvih kreacija koje sam ja videla, do danas, stigla je do Italije, Bosne, a redovno izlaže na raznim sajmovima. Možda bi ona bila odlična i u paragrafima, možda bi imala manje neizvestan posao i primanja, možda bi joj bilo lakše, ali nekako mi se čini da bi svet tako dobio jednu pravnicu više, a izgubio umetnicu.
Druga je profesorka engleskog. I ona ima dvoje dece, obaveze u školi, takmičenja i priredbe na kojima su njeni đaci uspešni, ali u slobodno vreme ručno izrađuje nakit.
Treća ima svoju malu proizvodnju fotelja. Inače je mašinska inžinjerka, ali sa istančanim ukusom i raznim veštinama. Ima tri sina, skoro pa odrasla, zar se u tom procesu odgajanja ne steknu razne veštine? Kod nje su se samo nadogradile na već postojeći istančan ukus i talenat za primenjene umetnosti.
Četvrta, pravi divne torte i kolače, sjajno ukrašene. Ona mi je bila i koleginica, ta za deset minuta uradi ono za šta je svima potrebno bar dva sata.
Peta, pak, radi dekupaž. I to su mala umetnička dela.
Šesta ima svoj modni sajt, a sad, vidim, dizajnira i praktične, a jako lepe planere.
Sedma je hrabro otišla iz javnog preduzeća, i osnovala svoju izdavačku kuću. Radi sa sinom, izdaju sopstveni časopis, sve rade sami – od osmišljavanja, do uređivanja i preloma. Čekam da izmisli mini-štampariju, pa i da to može sama, eto tako joj krenulo.
Uglavnom, sve rade mnogo poslova van onoga za šta su se školovale, ali u svoje proizvode utkaju i ogromnu posvećenost i talenat, za koji, verujem, nisu bile ni svesne da ga imaju. Zamišljam, ono kad smo u osnovnoj pisale „Šta bih volela da budem kad porastem“, pa smo sve htele da budemo učiteljice, medicinske sestre, doktorke, prodavačice… nijedna nije zamišljala da će biti tkalja, stolarka, dizajnerka nakita, i novinarka-izdavačica u jednom. Sve ih je život naterao, ili – motivisao, može i tako da se gleda, da iz sebe, u jednom trenutku, izvuku veštine i znanja kojih nisu ni bile svesne da postoje u njima.
Njima niko ne kaže, kao muškarcima:“On je sposoban.“ Kažu im:“Šta ćeš, moraš….“ Iza svih njihovih uspeha stoje one same, stoje noći rada i nespavanja, stoje brige i nespokoji, ali se ne predaju, i ne posustaju. One kroje novi svet, iako im to nije namera. I taj će svet, jednom, biti i bolji i humaniji, i ravnopravniji.
To je borba, nevidljiva i nepriznata, ali je borba. Za život, za lepo. Sve druge su, na kraju, nebitne.
Baš tako - njima kažu: "Šta ćeš, moraš."
Posted by: DaraPicard | 03/09/2016 at 12:48 PM
Potpuno je drugačija percepcija žene i muškarca koji vode svoj mali biznis. I, mahom - muškarci to rade u radno vreme, a žene noću, kad sve drugo završe i kad svi spavaju.
Posted by: Katarina | 03/09/2016 at 06:06 PM