Katarina Milićević

Selidba bloga

Poštovana čitateljko, poštovani čitaoče,

 

Hvala ti što si došla/o na ovu stranicu, i što čitaš moj blog.

Zbog kvalitetnijeg korišćenja, mogućnosti komentarisanja i deljenja,

blog je prebačen na adresu:

Novi blog

Čitamo se!

Hvala ti,

Katarina

Pismo Njoj, pred prijemni ispit za fakultet

Ti si uvek imala svoj ritam, različit od mog, od prosečnog i predviđenog. Rodila si se 12 dana posle predviđenog termina, kad su svi medicinski alarmi bili uključeni, a ja na odeljenju patologije trudnoće čekala da se pojaviš. Ti nisi pristala da to bude kad su drugi odredili, pojavila si se kad si ti bila spremna. I onda si to učinila brzo i lako, lišivši me praroditeljskog bola i patnje o kojoj se mitovi ispredaju.

Imala si svoj ritam, toliko drugačiji i različit od mog, bila si divna beba, koja se bunila samo kada je njen vlastiti ritam poremećen mojim željama da se prilagodim drugima, ili sebi.

Nikada nisi pala – ni kada si prohodala, ni kada si učila da voziš biciklu, ili rolere. Čekala si strpljivo svoj trenutak, i kad si ga dočekala, ti si se otiskivala – potpuno sigurno, nikada nisi rizikovala, srljala u nepoznato.

U sve i u svakoga na svetu sam mogla da sumnjam, i jesam, samo u tebe nikada nisam. Ti si meni ulivala sigurnost da će sve biti u redu, da idemo pravim putem, da je tvoja orjentacija u prostoru i vremenu reper i za mene i za svet. Znala si bolje od mene da proceniš situaciju, naučila si me strpljenju i unela mir u moj eksplozivni karakter.

I sada se nalaziš na tački, od koje misliš da ti zavisi život, da će ta tri sata odrediti sve prošlo i sve buduće. A ja ne umem da ti dovoljno jasno kažem da život ne određuju testovi, prijemni ispiti, situacije na koje možeš da se pripremiš i za koje znaš da će se desiti, u određeno vreme, na određenom mestu, u učionici toj i toj.

Život određuju situacije koje te dočekaju nespremnu, neprilagođenu, one u kojima ne reaguješ razmišljanjem, one koje te ponesu van ovog sveta, ili te spuštaju u nadublje dno sebe same. Ti ćeš možda sebe mnogo puta da razočaraš, ali mene ne možeš nikad. Ti ćeš od sebe tražiti da budeš bolja od drugih, meni si ti najbolja. Ti ćeš sebe da guraš i tamo gde ti nije mesto, ja ću te uvek čekati i biti zaštitna mreža. Ti ćeš patiti i brinuti, zbog raznih stvari, ja ću biti zadovoljna što si ti - ti.

Naći ćeš se ispred belog papira, i ispred tebe će biti 20 zadataka. Iza tebe ću biti ja, kojoj ćeš uvek, zapamti, uvek, biti najbolja. Tih 20 zadataka ne određuju koliko znaš, koliko si se 12 godina trudila, koliko si vežbala, koliko si učila. Ne određuju ni šta ćeš biti kad porasteš. Određuju samo kako se osećaš u ta tri sata tog i tog određenog dana.

I ja ne brinem za rezultat.

Jer si ti, svih ovih 19,5 godina, od kad si zalepršala u mom stomaku, do danas – najbolja. Moja, mnogo više nego što bi ti htela, svoja, mnogo više nego što ja smem.

Ne želim ti sreću, sreća ne postoji, postojiš samo ti, sa onim što jesi, i što ćeš uvek biti.

Svetlost očiju mojih.

Mi, deca sa periferije grada

Krenula sam u osnovnu školu 1978. godine, izašla iz nje 1986. pre 30 godina. Moja škola se kolokvijalno nazivala „novom školom“, već sledeće, 1979. godine odvojila se od škole „Đura Jakišić“ i postala samostalna, „Ivo Lola Ribar“. Odrasli smo na legendi o mladom sekretaru SKOJ-a i njegovoj hrabroj, ali tragičnoj sudbini. Nosili smo radne bluze i kecelje, plave. U moju školu su išla deca čiji su roditelji radili u „Zastavi“, uglavnom su svi tada pravili kuće, nisu to bila deca onih koji su od države dobijali stanove i u njih unosili nov „Oriolik“ nameštaj. U sećanjima na to vreme najčešće se pominje kako su svi dobijali stanove od države. Nisu. Svi su vozili „fiće“, poneko tek „stojadina“. U celom naselju postojala je samo jedna zgrada, zvali smo je „milicajska“, i deca iz te zgrade su išla sa nama u školu. Malo smo im zavideli, oni su uvek imali društvo za igru ispred zgrade, mi ostali smo se sakupljali na okolnim poljančićima, ili u dvorištu nekog od nas.

Tu negde, sa tek niklim, još neomalterisanim kućama, bio je i kraj grada, koji je u to doba bio u najvećoj ekspanziji. Kako je „Zastava“ izbacivala sa traka sve više automobila, tako je i grad rastao i širio se na sve strane. Odlazili smo sa školom na more, u Gradac i Zeleniku, u odmaralište na Bešnjaji, planinici do koje je lako od naših kuća moglo da se prepešači, ali je za nas to bio veliki korak u samostalnost.

Te godine, kada sam krenula u školu, sve je u gradu bilo u posebnom režimu: spremao se dolazak Druga Tita. Mi, iako još nismo bili pioniri, i položili zakletvu, smo ga čekali u sadašnjem Lepeničkom bulevaru, negde kod škole „Milutin i Draginja Todorović“. Nosili smo cveće i bacili ga na kolonu velikih belih limuzina. Ne sećam se da sam videla Tita. Sećam se kako smo moj drug Vasa i ja čuvali Večni plamen slobode u Šumaricama, koji je upalio Tito, u belim košuljama i plavoj suknji, odnosno pantalonama, dok je lila hladna oktobarska kiša. Stajali smo čvrsto i ponosno, kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine, i svi oni koji su taj spomenik potom zapostavili, i oni koji su mu krali bronzani gorionik.

To nije bio spomenik Titu, ni ONOJ partiji, bio je to spomenik streljanim Kragujevčanima.

Kad danas pomislim na pesmu, u glavi mi prvo zazvoni:

Titovog smo Sunca deca,

U naručju Kragujevca,

Titovog smo Sunca deca.

Srca Lole i slobode

Ljubav u nama vode.

Zastava su naša lica

Titovog smo Sunca deca.

Zavet Titu ispunismo

Svi do jednog Tito mi smo

Svi do jednog Tito, Tito,

Mi smo.

Legenda kaže da je tu pesmu, himnu škole, napisala i komponovala naša nastavnica muzičkog, Olivera. Mene je brzo izbacila iz hora, ali sam otišla u recitatore, gde smo recitovali razne pesme i poeme, najviše stihove Branka Miljkovića. Najtužnija je bila „Stojanka, majka Knežopoljka“ Skendera Kulenovića, ali i „Pismo gospođi Helgi“, ne sećam se autora.

Imali smo sekcije, školsku zadrugu, svoj školski višnjik u kom smo sami brali višnje. Subotom smo sakupljali sekundarne sirovine, najviše novine. Da bi svi mogli da idu na ekskurziju, sakupljali smo, u svojoj organizaciji, staklene flaše i nosili ih na otkup u „Srbijinu“ samoposlugu. Pre podne je radio šef Selimko, on je otkupljivao deo naših flaša, a popodne njegova zamenica Vera. Pa smo im na smenu uvaljivali flaše.

Takmičili smo se, u svemu, i pobeđivali, u skoro svemu ostale škole. Igrali u folkloru, sa kojim smo i nastavnicom Todorkom, obišli Karlovac, grad-pobratim, i Sarajevo, gde smo takođe imali bratsku školu na Ilidži, „Sedam sekretara SKOJ-a“. Dolazila su deca iz tih škola kod nas, išli mi kod njih. Godinama tragam za Lidijom, devojčicom iz Karlovca, čiji sam gost bila. Mnogi su mi pomagali, još je našla nisam. Zapravo me je strah, jako se plašim saznanja šta se dogodilo sa njom i njenom porodicom.

Učili smo ruski ili engleski jezik. Moje odeljenje ruski. Imali odličnu nastavnicu, Ljilju Radaković, zaista smo dobro znali taj jezik, dopisivali se sa decom sa Krima, na ruskom. Ipak, decenijama sam se pitala šta sa tim znanjem, i desilo se, prošle godine, pokazalo se i ono kao korisno. Sloba Ilić, matematičar, kažnjavao nas je kad nešto ne znamo tako što neko vreme nije hteo da nas pita. Kod kuće  nisu mogli da mi se načude:“Svi beže od toga da odgovaraju, ti plačeš što neće da te pita.“ Obrnuta psihologija, danas znam kako se to zove. I opasno ume da bude korisna. Mila Vukomanović, naša razredna Zorka Pantović, Nada Milivojević, Rajna Bogdanović, dobri duh sporta Sreja… oni su nam bili nastavnici.

Nosili smo „Lee Cooper“ farmerice sa tregerima, „Varteks“ 501 je došao kasnije, a kad je šverc iz Turske pobedio šverc iz Trsta, pojavile su se prve „nike“ patike i zamenile „borovo“. Lažne, naravno. Prošle godine sam kupila sebi model „air force“, original!, i razmišljala koliko bi nekadašnja devojčica zavidela sadašnjoj sredovečnoj teti na njima. Da bismo se razlikovale, gotovo sve devojčice su naučile da šiju garderobu. Pa smo menjale šnitove iz „Burde“.

Ambicija direktora da to bude „najbolja škola u gradu“ pala je u vodu kad sam krenula u Prvu kragujevačku gimnaziju, to je malo ličilo na Nušića:“Evo, ovo su dobri đaci, iz centralnih gradskih škola, a ovo su loši, sa periferije…“ Morali smo da se trudimo da dokažemo da smo i mi dobri. A jesmo bili, ima nas danas u raznim profesijama: sudije, inžinjeri, profesori fakulteta, vlasnici velikih i manjih preduzeća, vozači, trgovci, medicinske sestre i lekari…

Kaže mi Vera, kad smo se svi sreli posle 30 godina:“Lepše je nego na gimnazijskim proslavama…“ Naravno da jeste, mi smo zajedno proveli osam godina, u gimnaziji sam za četiri godine promenila tri odeljenja, jel’te takvo je bilo to „usmereno“, koje sad ponovo vraćaju kao „dualno“.

U školi su nam stalno organizovali „igranke“: slušala se rok muzika, domaća i strana. Ostala mi je želja da nam na proslavi orkestar zasvira pesmu koja je bila hit naših mladih godina, tada označena kao „šund“, godinama u senci novog talasa i „ozbiljnog roka“, a zapravo je himna generacije, kojoj se bližila dvadeseta, 1991. godina, ona godina u kojoj se sve promenilo. Pa i ime naše škole, koja se sada zove „Vuk Karadžić“. I nema Loline biste na ulazu više.

Izvini, Lolo, i Suada, i ti izvini. Deca sa periferije znaju zašto.

 

Nisu ni mame svemoguće, nešto je i do tate

Zatekla me nedavno objava na Fejsu. Tražila sam joj izvor, i došla dovde: http://vukajlija.com/ravnopravnost-polova

"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?

Mislim da nije u redu da ovakve priče lutaju same bespućima interneta.

Zato joj dajem drugu stranu, ravnoteže radi.

„Nikola Mijatović“ je ustao jutros.

Nikolu je rodila žena, noseći ga pod srcem devet meseci, posle deset sati muke. Dojila ga je dugo, jer se to valja za mušku decu, preko godinu dana. Ljuljala ga je nežno dok su mu rasli zubići, kad je imao temperaturu, a bio je bolešljivo dete. Nosila na rukama i kad je imao 20 kila, iako je ona imala 50. Vodila ga ujutru u obdanište, trčala po snegu i ledu, da bi stigla u fabriku košulja, gde je radila za malu platu, koju često nije ni primala.

Odrekla se svega, da bi Nikola mogao da trenira fudbal, nikada sebi nije kupila novo, a da njemu zafali. Uvek su on i otac jeli batake, za majke je trtica, baš je dobra, voli ona to tako.

Nikola je obukao košulju koju je izatkala žena, koju je sašila žena, možda baš njegova majka. Košulju je majka oprala i majka ispeglala. Majka je i kupila, za svog sina, on radi u uspešnoj firmi, da se ne bruka.

Pojeo je doručak, mladi sir, koji je napravila žena na pijaci, od koje njegova majka stalno kupuje, i jaja koja je sakupila žena. Doručak je napravila njegova majka, pre nego što je zorom otišla na svoj posao. Majka radi od sedam, srećna što joj sin, koga je školovala, radi od devet. Namrštio se, hleb je bio malo suv, dva sata je stajao izrezan u kuhinji.

Obuo je cipele, koje je kupio od prve plate, išla je majka sa njim, ona se bolje razume. Bile su poskupe, ali je majka dodala od svoje ušteđevine, da ima dete.

Odvezao se na posao, automobilom čije su sve sitne, najmanje delove, napravile žene. Za platu 25% manju nego što imaju njihove kolege muškarci na istoj traci. Automobil mu je kupila majka, kad je prodala ono malo očeve zemlje, koju je nasledila. Brat je nasledio kuću od oca, njoj, eto, da ne bude da je bez išta, ostala ta njiva, pa je prodala, da sin ima kola.

Na parkingu je sreo Mariju Ivanović.

I pomislio:“Vidi ovu kučku, šta ona zamišlja?“

Nikoli je mama sve dala, ali je od tate nasledio premalo centimetara.

Ni majke ne mogu baš sve.

Tata

Pre neki dan, zove:

• Alo, priča mi Z. sad da ima neka Žarkovićeva knjiga o Vučiću. Jesi ti čula nešto?
• Jesam.
• Teško meni, sa vama što sve znate.
• Ćuti, šta bi bilo da ne znamo?
• Meni lakše sa ovima što ne znaju, nego sa vama što znate, a ćutite. Ajde, beži.

Jutros, završimo uobičajen razgovor, onaj kad ja zovem, a koji u sebi nazivam „prebrojavanje brojnog stanja“, koji mi treba da uđem u dan spokojna, svi su dobro, zdravo, idemo dalje. Kad, posle pola minuta, zove me:

• Je li, jesi ti stvarno dobro?
• Jesam, šta ti je?
• Zvučao ti je glas nešto slabo, pomislio sam da nisi najbolje, moram da proverim.

Niko ne zove da proveri da li sam stvarno dobro. Stvarno. Samo on. Čuje finese u glasu, čuje i ono što mi je u glavi, sve čuje. Dobro sam, drugima je dovoljno. Ne i njemu.

Tata.

(Karikatura: Mića Miloradović, knjiga "Nenaručene priče")

Moja ofanziva: Mlada partizanka na kamionu koji prevozi rakiju

U Kamenicu smo stigli 24. marta pred veče, samo malo pre nego što je nestala struja. Tog dana posle podne, seli smo za sto, moj pokojni svekar Vlada, svekrva Mira, Kale i ja. Celog sam dna razmišljala šta da radimo, Marija je imala samo 18 meseci. U vikendici smo imali smederevca, a do Katanića kuća u Kamenici, pričalo se, sa malo podsmeha, a malo i ponosa, nisu ni Nemci stigli, u onom ratu. Predložih da odemo tamo, ima bunarske vode, ima šporeta, naivno sam mislila da ima i nešto hrane, u selu se, po tom mom naivnom verovanju, bar od gladi ne umire. Da vidimo šta će biti.

Bez mnogo priče, i to ne zato što je moj svekar bio čovek od dela, a ne od reči, spakovali smo se u auto, i svratili do mojih roditelja, da im kažemo da idemo. Moj otac je vikao na mog svekra:“Ona je luda, Vlado, budi bar ti pametan, neće se ništa desiti!“

„Odlično, još bolje ako se ne desi, vidimo se sutra“, rekoh mu, sve sa knedlom u grlu, plašeći se da se više nikada, možda, i nećemo videti.

Rat je to. A ja sam o ratu mnogo čitala. Da sam pročitala ljubavnih romana, koliko ratnih, možda bi mi i život bio lakši.

Put je bio pust, spuštalo se veče.

Taman kad smo izvadili stvari iz auta čuo se prasak u daljini, i nestalo je struje.

Ma, nije. Nije.

Svekar je našao neki mali, stari tranzistor, koji je, začudo, proradio. Jedina stanica koju smo razumeli bio je Radio Zagreb. Ekstatično, spiker je govorio o tome da je NATO otpočeo vazdušne napade na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Uključivali su se novinari iz Brisela, iz Beograda, od njih smo čuli da je u prvom naletu gađan Kragujevac. I Kopaonik, gde mi je, u tom trenutku, bio brat. Predviđali su te noći, na Radio Zagrebu, da će vazdušna ofanziva trajati „najdulje do 15. travnja“, tj. aprila.

Ma, nema šanse.

Oko nas noć, mrkla i tegobna tišina.

Nekako smo dočekali zoru, praveći se jedni pred drugima da spavamo, i da je sve u redu. Marija se nije pretvarala, ona je zaista spavala. Kao beba, što i jeste bila.

Po svanuću, valjalo je odlučiti šta ćemo dalje. Plašila sam se da Kragujevac više ne postoji, osim knjiga, gledala sam i neke filmove, ruševine posle bombi su u svakom izgledale isto. Nadojena sam legendarnom partizanskom hrabrošću i junaštvom, u meni je vrio bes. Idemo u grad, pa šta bude. Kale je znao da će ga mobilisati, kao što uvek jesu prethodnih deset godina, pa nismo krenuli autom. Idemo da nađemo neki prevoz, ni sami nismo znali kakav.

U centru sela, gde staje autobus, bilo je nekoliko slično zbunjenih, ali manje usplahirenih meštana. Autobus tog jutra nije došao. „Kako da dođemo do grada?“, pitala sam ih. „Saće Pljakićev kamion što vozi rakiju, pitajte da poveze i vas do Drače.“ Uto naiđe i kamionče, na čijoj se otkrivenoj prikolici nalazila mala cisterna za rakiju. „Mož’ pozadi, drž’te se dobro“, lakonski nam reče vozač.

Osećala sam se ponosno, na sebe. Tako ja, kao nekad partizani, snalažljivo i hrabro, idem smrti u susret, na kamiončetu koje prevozi rakiju. Videla sam već švapske patrole kako nas zaustavljaju na nekoj barikadi, a ja im ponosno kažem:“To je moj grad, nepokoren grad.“

Da me budalaste mislil nisu zaokupile, i da nisam bila ushićena svojim umišljenim junaštvom, o kom će, valjda sam i to mislila, deca da uče iz čitanki, verovatno bih se ugušila u smradu rakiještine, sa kojom sam se vozila. „Tako je to u ratu, Katarina, moraš da budeš spremna“, hrabrila sam sebe i zavlačila nos ispod mišice ruke kojom sam se pridržavala za cisternu.

U Drači smo nekog stopirali, pa nam je ispričao šta se dogodilo. Gađali kasarnu kod parka. Grad je izgledao normalno, na moje veliko čudo, ljudi su se kretali, kao i svakog drugog dana.

Ja sam otišla na posao.

Kale isto. Tamo mu je vojna policija donela poziv „Otadžbina te zove….“

Sledećih nekoliko nedelja, svakog jutra sam išla za Kragujevac, a svako popodne se vraćala u Kamenicu. Posle, kad je pala bomba u kokošinjac na stotinak metara od vikendice, shvatila sam da je prilično svejedno gde smo, pa smo se vratili u grad.

Kad je Kale prvi put došao na vikend, u uniformi, Marija ga nije prepoznala i rasplakala se.

Brata smo jedva pronašli. On se na Kopaoniku zaljubio, pa mu se odande baš i nije vraćalo.

Sledećih 77 dana živeli smo u ritmu sirena za vazdušnu opasnost.

A proleće je bilo lepo. Najlepše proleće kog se sećam.

 

 

Kako su Prle i Tihi spasili život mom bratu i zašto je život samo igra

• Divim ti se, kako se celog života igraš, i od svega praviš igru, rekla sam mu jednom.
• Znaš, meni je život poklonjen. Da sam onda poginuo, ničega ne bi bilo, odgovorio je moj brat.

Prvog dana proleća, one godine kad je umro Tito, bilo je neko lepo, malo prohladno, ali vedro vreme.

Moja drugarica iz drugog razreda osnovne škole, Jasmina, i ja smo se dogovorile da igramo lastiš, i da ne odemo na literarnu sekciju, gde su nas odabrali, ali smo tamo bile najmlađe i nije nam baš bilo jasno šta je to "literarna sekcija", osim što smo morale stalno nešto da pišemo. Bilo je malo dosadno tamo, sećam se. Kako nismo imale treću za lastiš, vezale smo jedan kraj za vrata od garaže naše nove kuće. U dvorištu, do ulice, postojala je i "stara", koju je gradio moj deda, a novu, u zadnjem delu dvorišta su napravili mama i tata, jer nas je bilo šestoro, i hteli su da svako ima svoj prostor, svoju sobu, a u "novoj" kući su bile zajedničke prostorije, kuhinja, dnevna soba... U prizemlju je bila velika garaža, podrum ispod stepeništa i nova kotlarnica, jer su uveli i centralno grejanje, tad kad se kuća gradila.

Prostor ispred je bio idealan za igranje, sve je bilo novo, mirisao je još nameštaj na novo. U garaži su bili naš beli fića, i nov fića rođaka sa sela, koji je tek kupljen, i tu čekao prvu registraciju.

Za vrata garaže smo vezale lastiš, i skakutale. Milan, moj petogodišnji brat, motao se okolo. Deda je bio u selu, baba u kući, roditelji na poslu. Mirisale su tek procvetale kajsija i trešnja, žuteo se narcis.

Na terasu je izašla baba i rekla, zapovednim glasom:
"Katarina, zvao te otac, da ti kaže da ideš na sekciju. A ti, Milane, donesi mi flašu paradajza iz podruma."

Nevoljno smo spakovale lastiš, uzele torbe i krenule u školu.

Tridesetak metara dalje, taman što smo prošle dve komšijske kuće, čula se eksplozija.

Mi smo otišle u školu.

Kad sam se vratila, ulica je bila puna ljudi, nisam mogla da se probijem kroz njih, ali, neko je nešto rekao, i gomila se raširila, da prođem.

Noge nisam osećala, znala sam da se nešto strašno dogodilo.

Na kapiji našeg dvorišta bila su izlomljena garažna vrata, celo dvorište u haosu, kršu, metalu, puno policije i nekih nepoznatih ljudi.

Odnekud me je tata zagrlio...

Eksplodirao je kotao za parno grejanje. To je bila eksplozija koju smo drugarica i ja čule, taman kad smo zamakle iz dvorišta.

Baba je bila na terasi, srećom, jer se kuhinja nalazila iznad kotlarnice.

Drama je nastala jer niko nije znao gde je Milan, podrum u koji ga je baba poslala nalazio se pored kotlarnice, i u njega nije moglo da se uđe.

Komšije koje su pritekle u pomoć su pokušavale da ga nađu, svi se nadajući da je negde u dvorištu. Dozivali su ga, ali njega nije bilo...

Pronašao ga je komšija Ilija, skupljenog u podrumu ispod stepeništa stare kuće.

• Šta radiš tu, svi te tražimo?
• Ja sam čuo da puca, i kao Prle i Tihi, čekao sam da prođe opasnost.

Pogrešio je u koji podrum treba da ode. I uz lekciju iz "Otpisanih" tako ostao živ.

Te noći, spavali smo svo četvoro zagrljeni, a tata nam je šaputao:"Važno je da smo svi živi, sve drugo će biti u redu."

Sve je bilo skršeno, kuća, dve bele fiće u garaži, beton idealan za lastiš.

A opet, sve je bilo u najboljem redu...

Život je igra, večno hvala Prletu i Tihom. 

Borkinje

„Žene su zaslužne što smo preživeli rat. Svašta su smišljale, kako da se prehranimo, travke neke koristile, da njih nije bilo, pocrkali bismo, od gladi“, pričao mi je jedne noći takstista u Sarajevu.

To je ona slika rata koja se ne vidi. Ta tuga majke čija su deca gladna je univerzalna, svetska bol, ali ona nema sliku, nema ton, nema vidljivost kao druge slike nesreća.

I ta me priča stalno asocira na žene, moje drugarice, koje se bore, ne pristaju na tugu i nemoć – nisu u ratu, ali su i to bi(va)le.

Jedna moja drugarica iz osnovne, pravnica, ali najčešće bez posla-u-struci počela je pre desetak godina da tka. Ima onaj veliki razboj, i ručno tka predivne šalove, ponča, tkanine od kojih se šiju kompleti „a la Šanel“. Ima dvoje dece, muža, obaveze i razboj. Od njenih prvih kreacija koje sam ja videla, do danas, stigla je do Italije, Bosne, a redovno izlaže na raznim sajmovima. Možda bi ona bila odlična i u paragrafima, možda bi imala manje neizvestan posao i primanja, možda bi joj bilo lakše, ali nekako mi se čini da bi svet tako dobio jednu pravnicu više, a izgubio umetnicu.

Druga je profesorka engleskog. I ona ima dvoje dece, obaveze u školi, takmičenja i priredbe na kojima su njeni đaci uspešni, ali u slobodno vreme ručno izrađuje nakit.

Treća ima svoju malu proizvodnju fotelja. Inače je mašinska inžinjerka, ali sa istančanim ukusom i raznim veštinama. Ima tri sina, skoro pa odrasla, zar se u tom procesu odgajanja ne steknu razne veštine? Kod nje su se samo nadogradile na već postojeći istančan ukus i talenat za primenjene umetnosti.

Četvrta, pravi divne torte i kolače, sjajno ukrašene. Ona mi je bila i koleginica, ta za deset minuta uradi ono za šta je svima potrebno bar dva sata.

Peta, pak, radi dekupaž. I to su mala umetnička dela.

Šesta ima svoj modni sajt, a sad, vidim, dizajnira i praktične, a jako lepe planere.

Sedma je hrabro otišla iz javnog preduzeća, i osnovala svoju izdavačku kuću. Radi sa sinom, izdaju sopstveni časopis, sve rade sami – od osmišljavanja, do uređivanja i preloma. Čekam da izmisli mini-štampariju, pa i da to može sama, eto tako joj krenulo.

Uglavnom, sve rade mnogo poslova van onoga za šta su se školovale, ali u svoje proizvode utkaju i ogromnu posvećenost i talenat, za koji, verujem, nisu bile ni svesne da ga imaju. Zamišljam, ono kad smo u osnovnoj pisale „Šta bih volela da budem kad porastem“, pa smo sve htele da budemo učiteljice, medicinske sestre, doktorke, prodavačice… nijedna nije zamišljala da će biti tkalja, stolarka, dizajnerka nakita, i novinarka-izdavačica u jednom. Sve ih je život naterao, ili – motivisao, može i tako da se gleda, da iz sebe, u jednom trenutku, izvuku veštine i znanja kojih nisu ni bile svesne da postoje u njima.

Njima niko ne kaže, kao muškarcima:“On je sposoban.“ Kažu im:“Šta ćeš, moraš….“ Iza svih njihovih uspeha stoje one same, stoje noći rada i nespavanja, stoje brige i nespokoji, ali se ne predaju, i ne posustaju. One kroje novi svet, iako im to nije namera. I taj će svet, jednom, biti i bolji i humaniji, i ravnopravniji.

To je borba, nevidljiva i nepriznata, ali je borba. Za život, za lepo. Sve druge su, na kraju, nebitne.

Po treći put u školskoj klupi - ili kako jedno "izvini" obriše sve brige iz mamine glave

(Nekoliko meseci mi stoji ovaj tekst, jer sam imala dilemu kako će ko da ga razume, i gde su granice kritike, koja se shvata kao podsticaj, čak i kad je pozitivna, a gde počinje nekritička hvala. Naravno, kao i svaki drugi tekst, i ovaj će se čitati predubeđenjem čitaoca, što sa mnom i ne mora da ima mnogo veze. Ostaje mi pitanje ko je i u mene usadio da je kritika samo kad je negativna, i da kad napišeš pozitivno iskustvo, ono može da bude tumačeno kao tvoja lična slabost?)

 

Krenula sam treći put u prvi razred osnovne škole. Moj muž tvrdi da je krenuo prvi put, jer se ne seća nijednog pre, ovaj mu je najvažniji. Kao majka-veteranka u reformisanom školskom sistemu, na sve sam unapred bila spremna. Na 12 predmeta, raznih, na puna odeljenja, u školama u kojima otpuštaju učitelje, jer je ovoj državi samo obrazovanje teret. Na loše uslove, stare klupe, na teške rančeve koje nose mala pleća... U redu je, govorila sam sebi, važno je uploviti u sistem tek onoliko koliko je potrebno da se održiš, ostalo ćemo da radimo u kući, školu odavno ne shvataju kao vaspitnu instituciju, a sve manje i kao obrazovnu... U škole polaze deca, a iz škola izlaze ljudi, ono što se u međuvremenu stekne i nauči ostane tako za ceo život. I tu najmanje mislim na samo znanje - sigurno, i ja i svi koji ovo čitate imamo primere druga ili drugarice koji su jedva završili osnovnu, a danas proleću pored nas u luksuznim automobilima. Znanja svako uzme koliko mu je potrebno, ali vaspitanja, shvatanja društva u celini, e - tu mora mnogo da se da, i u školi i kod kuće. Inače, zgazili bi nas sve oni kojima smo davali da prepisuju od nas.

I takvim brigama i mislima ophrvana, ispratih svoje prvače. Nisam delila svoje brige, naravno, sa njom. Imala je dovoljno svojih. Ali, dve su bile najveće: prvo, brinula je da kad krene u školu neće imati vremena da se igra. Drugo, brinula je šta će biti ako joj se škola ne dopadne? Pričali smo, objašnjavali, poturali stariju sestru da sa njom razgovara, dok mi prisluškujemo iz druge sobe, dovodili starije đake, pa ih kao slučajno zapitkivali. Ništa nije pomagalo, brige su bile njene i bile su velike.

Tog, prvog dana - upoznali smo, na kratko, učiteljicu. A ona je svojim đacima, kao znak raspoznavanja, poklonila veliki narandžasti cvet, brižljivo napravljen, sa imenom svakog deteta. Pre nego što je dete krenulo u drugi školski dan, sve moje drugarice su bile obaveštene o cvetu "koji mora da se zaliva i neguje", i sve smo se divile trudu koji je u to uložen. Bilo mi je jasno da i mene, treći put u prvom razredu, čeka potpuno novo iskustvo.

Dete je bilo zabrinuto samo prvog dana. Drugog je trčalo ka školi. I sad kreće ranije, mnogo ranije - iako joj do školskog ulaza ne treba više od tri minuta. Raduje se svakom danu, dolazi nasmejana i vesela, puna nekih netipičnih utisaka. Ne govori puno o tome šta se u školi radilo, više govori o svojim osećanjima. Jasno nam je da se puno radi, vidimo sveske i knjige, kad ima domaći, pa ih donese kući, vidimo i beleške učiteljice. Uglavnom su - cvetići, bravo i vrlo uspešno... No, jedna beleška me je posebno raznežila: napisan je tekst, o tome šta je dobro, ali i upozorenje da nešto može i bolje - no, iznad tog teksta je pisalo:"Izvini! Nisam videla da si..." Učiteljica koja se izvinjava učenici prvog razreda?! Moj osećaj da mi je dete na pravom mestu je bio potpun. To jedno "izvini", meni je govorilo mnogo više od svih bravo i vrlo uspešno. Govorilo mi je da mogu da zaboravim na one brige sa početka. I da nađem sebi nove, ako već moram da brinem.

Vrlo radoznalo sam prihvatila poziv upućen svim roditeljima da jedan ceo radni dan provedem u razredu. Zanimalo me kako izgledaju časovi, kako se moje dete ponaša, kako druga deca, na koji način uče. I ne mogu da prepričam kako je to iskustvo izgledalo, uglavnom: zamislite da vas neko vodi kroz čaroban svet učenja slova i skupova kao kroz priču koja u sebi sadrži i Novaka Đokovića, i kolače, i loptice, i razgovor o tome da negde u svetu svakog sekunda, dok se pucne prstima, jedno dete umire od gladi, a dotakne se i porodica, i zdrava ishrana i važnost igre... Zaboravila sam što sam došla, i da gledam kako se moje dete ponaša, uhvatih sebe da sam i sama htela da podignem ruku da odgovorim na pitanje. No, ne bih stigla, verovatno, ta deca drže ruke u vazduhu stalno, jer su stalno uključena, i stalno se kroz razgovor o poznatim stvarima dolazi do novih saznanja. Pitali su me kako mi je kod njih u gostima, i iskreno sam odgovorila da bih htela tu zauvek da ostanem.

Na kraju - ja tu i jesam bila zbog sebe - moje dete srećno i odlazi i dolazi iz škole.

Moje dete više nema briga - igra se i u školi, a ima puno vremena i za igru kod kuće. A škola joj se jako dopala - što je očigledno. Pročitala sam joj ovaj tekst, tražeći kritiku i odobrenje, jer se o njoj radi. Rekla je:"Dosadno. Predosadno." Šta ću - ne umem kao učiteljica. Možda, ako mi dozvole da još koji dan provedem sa njima.... i sa učiteljicom Gordanom Gajić, u OŠ "Svetozar Marković", u Kragujevcu.

 

PS. U međuvremenu, osim svih slova azbuke, moje dete je naučilo i sva slova znakovnog jezika, i pesmu „U svetu postoji jedno carstvo“ na znakovnom jeziku.

Hvala i (pre) živeli

Hvala vam što ste u 2015. od mene napravili blogerku.

Pisala sam i ranije, ali tek ove godine, vaše posete su od mog malog, ličnog, neambicioznog pisanija, 

napravile malo ozbiljniji društveno-politički blog. 

Hvala svim portalima koji su prenosili moje tekstove,

a posebno hvala onima koji su me i potpisali.

Index.hr mi je stvorio obavezu da se ozbiljnije posvetim detaljima, i hvala im na tome.

Nisam osoba velikih želja, pa i vama ne želim ništa grandiozno, i sudbinsko: to će vam

se desiti i bez mene. 

Živeli, i srećno preživeli!

 

(ilustracija: https://www.facebook.com/Snoopy/?fref=ts )